Somewhere over the rainbow...

Još 2 dana se moram strpit. Samo 2 (čitaj dva) i evo mene mom milom kompu. Bez neta osjećam se odvojeno od svijeta. Vau, ovo se čak i rimuje. I onda ću pisat postove svaki jebeni dan. Nedostaje mi to. Pretvaram se u net-đankija a ovo je jedna poprilično duga apstinencijska kriza. Želim čitat blogove i ostavljat komentare. I dobivati komentare i čitati ih. I ovaj post pišem tehnikom *slaži tati da tražiš lektiru*.

Uskoro je Valentinovo. Mrzim taj dan. Svake godine na Valentinovo bi mi se dogodilo neko veliko sranje. Tako sam prošle godine taj amozni dan provela na veceu. Gurajući prste u usta. Ne,ne u želji da izbacim iz sebe hranu već u želji da iz sebe izbacim onu odvratnu cedevita-vodku. Pretprošle godine sam pala u šahtu za Valentinovo i šepala narednih mjesec dana. Nekome je petak 13. nesretan a meni je očito veljača 14. Brrrr. I dečki koji poklanjaju ruže. Ruže su klišej. Ne volim ruže. Oću suncokret. Suncokret moj omiljeni cviiiijeeeet *pjeva*. I cure koje se preseravaju što imaju dečka koji poklanja ruže. Jel se meni čini ili sam ja valentinovski Grinch?

Uglavnom, znajte da sam dobro. Valjda. Mrzim veljaču. Samo se čuju one lude mačke koje su pri sexu preglasne i skviče. Blj.