srijeda, 16.08.2006.

O LJUDIMA

moram vam nekaj reći – prati me prokletstvo zmazanih zahoda.

kaj je to? to vam je kad nedužno pijete kavicu u bircu, otisnete se do klozeta jer vam se piški (trudnica armanina mora malo češće, kaj se može) i onda ugledate zaštopanu školjku natrpanu drekom i celom rolom papira.

prvo sam mislila da je to slučajnost, ali sad vidim uzorak – gdi god ja odem na vece, ista stvar. i onda ja probam pustit vodu da se odštopa taj užas, ali ne ide. izađem van neobavljena posla, i dalje mi je sila i još za kraj neko iza mene ulazi pa misli da sam se ja to istovarila.

no, druga tema – ljudi koji samo pričaju o sebi i ne slušaju druge. nikad.

jedna bliska osoba iz moje okoline je takav slučaj.
tak mene ta frendica nazove (ne živi u našoj domovini krasnoj) i onda lepo «pričamo» par sati na telefon pri čemu ja slušam i kako na sreću imam bežični telefon, za to vrijeme popeglam koju tonu veša, skuham ručak, nalakiram nokte, iščetkam pesa (ak me zove na mobitel onda ga i prošetam), složim ormare, operem kadu i izdepiliram noge.

kak mogu? pa zato jer se od mene očekuje samo da tu i tamo velim:
aha. nda. ma da? da. da.
ostalo sve napravi ona sama. ja se zbilja na početku razgovora trudim sudjelovat, ali to je nemoguće jer monolog traje bez prestanka, nema predaha. jednom mi se desilo da me pitala kaj ja mislim o nečemu, a pošto nisam slušala o čemu se konkretno radi jer sam gledala seriju na telki i listala Gloriju, nakon minutu tišine s one strane, ponovila je pitanje:
« jel s tebi to kad desilo?» ja sam rekla da nije i monolog se nastavio. nemam pojma kaj mi se to nije desilo, ali to nije ni bitno.

ti i tamo se u meni javi revolt pa odlučim ja na silu ispričat kaj se kod mene dešava, pa makar i morala vikat da je nadglasam. ali ne ide, kaj god da ja velim ona to nekak poveže sa nekom svojom temom i odosmo opet u njenom smjeru.

još da sve bude gore, ona se non-stop nekaj žali. ne valja klima, hrana, ljudi, javni prevoz, bolnice, restorani, dućani, školstvo, socijalna skrb, vrtići, stanogradnja, voće, povrće, tv program...

sad me to asociralo na nekaj drugo: znate ono kad vam potpuni stranac u nekom redu u kojem zajedno čekate ili u tramvaju ispriča svoju životnu priču? mene je pred DM-om neka ženska čopila s udicom:

»gospodična, imate lepog pesa, koja je vrsta?»

ostala sam s njom stajat još 15 minuta pred dućanom jednom nogom u bijegu dok mi je ona pričala o svojoj djeci, problemima na poslu, pa kak su joj susjedi zvali policiju, bla bla bla. meni je uvek neugodno takve ljude otfikarit pa slušam jer si mislim da su usamljeni i kaj ja znam, nemaju nikog da im ispričaju kak ih muči probava, al si onda mislim zakaj su mene našli masirat? meni se žuri doma piškit i imam i ja svojih problema za podijelit pa to ne delam sa strancima na cesti.
ja to lepo vama istovarim.