Želja za ponovno normalnim životom

Hello
Kao 1. ispričavam vam se što nisam pisala,ali uistinu nisam imala vremena.Brdo testova...ispitivanja....provoda.....
Al evo me opet i pišem vam dalje......

Dakle,prvi dan u bolnici nije prošao baš sjajno i bajno.
Drugi dan su me skinuli sa antibaby pilula i rano ujutro vadili krv.
Ženska mi je izvadila 9 epruveta krvi,a pošto mi je malo zakrvarila krevet rekla mi je da se ustanem....
Nisam mogla stajati,crnilo pred očima,ništa nisam vidjela 2 minute,iako sam potom sjela.Osjećala sam se kao slijepac,tutnjalo mi je u glavi,bila sam svega svjesna,ali u podsvjesti ne....
No ja se nisam dala,nisam se predajala.Prebacili su me u drugu sobu,zajebancija totalna.
Jedan lik,zvan Marko,nasmijavao je mene i Mateu do suza,smijali smo se,i sve.
No usput ja sam jela,i sve sta sam pojela sam izbljuvala.
Pošto sam jela svako malo,kakti prehladila sam si mjehur pa sam išla pišat,ili ti pogledat u boravak što se zbiva,a išla sam na WC!!
Nakon tjedan dana,točnije 8.8.2005. uvalili su mi sondu u nos.
Kako su skužili da povračam????

E pa izgubila sam na težini,iako sam dosta jela (pisali su mi sve,ali baš sve kaj pojedem) i vadili su mi svakodnevno krv i ustanovili da mi nedostaje KALIJA------kalij manjka ako se čisite ( povračate ).
Đizus.sonda.......
Cijev od skoro metar vam gurnu u nos.Ona s vama spava,živi,tušira se....i jede!!!
Ne skidate ju....ne!
Kroz nju dobivate dodatnu hranu ENŠUR (to je ko čokoladno mlijeko ali bez masnoća.Ima kalorija,al ne masnoća).
To sam dobivala jedamput na dan.U principu doza enšura od pola litre bi trebala isticati 4-5 sati.
Bilo mi je grozno.....
Ubrzo su u bolnicu došla još 2 dečka,Juraj i Petar.
Sramila sam se pred njima s tom sondom,micala se od svih.Imala sam osjećaj da se svima gadim....
No pokazalo se suprotnim,dečki su bili zakon,još je došla i cura Nina-prejebenooooooo.
Ekipa je bila mrak.
Da nije bilo njih ja bih umrla u toj jebenoj bolnici.

No bilo je onih koji su mi zagorčavali život....
Dr. Ćuk i prof.dr. Jurčić su se svakodnevno sprdali na moj račun čim bi me vidjeli.
Njihove sarkastične primjedbe nikad neči zaboraviti.
Onda su me pogađale a danas im se smijem.
Goovorili su: "Joj daj je pogle kak je lijepa s tom sondicom u nosu,baš joj paše uz crte lica......
Došlo mi je da ih zakoljem....
A kako je bilo jesti sa sondom......KOMA!!!!!!
Kada gutate,svaki veći i tvrđi komad vam zapinje u grlu i poteže sondu za sobom pa vam se sonda uvlači kroz nos u vas......
KOMAA!!!!
No privikla sam se nakon par dana,kao da je i nisam imala.
U moju sobu je došla mala neuhranjena anoreksija,a kad sam čula kolko god ima....Izgledala je ko da ima 7-8,a Ima 15!!!!
Ljudi moji strašno!!!!
Moji starci su kolko tolko bili zadovoljni,znali su da sam na sigurnom.
Dolazila je stara svaki dan,stari vikendom....

Tolko za sad

pusa

Sjećam se tog 1.08.2005. kao da je jucer bilo.
Ujutro sam se ustala,popila kavu,spremila se i vani slagala slike u albume.Trebala sam s mamom ici u Metro po hranu (moj materijal za bljuvanje.......ili možda materijal za spas).No nismo išle.
I tako sam ja na suncu slagala slike do 12.Stara je pizdila sto jos nista nisam jela,i u 12 h (točno) sam si spekla malen komadičak puretine na tavi (bez ulja) malo salate i 1 kiseli krastavac.
To sam pojela i latila se posla u spremanju male sobe.
I cula sam u kuhinji kako mama s nekim razgovara.Bio je to tata koji se spremao doći doma.Kako jebote stari može doć doma,ako radi do 5.
Stari je došao i rekao: "Idemo mala,idemo u bolnicu."
Neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee,ne idemmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmm,neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee,ne želim!!!!
Bila sam sva uplakana,plakala sam cijelim putem do bolnice.Došavši tamo sreli smo maminu frendicu Andrijanu-koja je i potakla mamu da uopce krenem u bolnicu dok je moja anoreksija tek bila na vidiku!
Vidjevši nju slomila sam se,vozeći se liftom plakala sam i dalje.
I evo nas na 4 katu Vinogradske bolnice.Čekamo Jurčića.

I čekali smo dobrih 20 min,ja sam plakala,plakala i dalje.
Što mi je sve to trebalo,znam da ču ovdje ostati,znam da će me zadržati na liječenju,al sam imala maleni,najsitniji tračak nade da će me ipak pustiti.
I došao je,i dalje fura one svoje duple naočale.I vidio me te rekao:"Ajme maćak,pa kaj si ti od sebe napravila?"
Plačem i dalje,odlazim s njime u ordinaciju gdje su mi izvagali 41 kg (zato kaj sam se prije napila vode).Mjerili mi struk,bokove,glavu,prsa,podlakticu,nadlakticu...........
Imala sam osjećaj da sam mrtva,da sam neživi stvor po kojem plaže brojne ruke u nadi da će nešto naći.
I odluka je pala: "Mala ti ostaješ tu.Sestro nađite joj neku pižamicu."
Ne,ne možete me ostaviti,profesore želim pričati s vama.I pričali smo,al unatoč svom mom moljakanju ostajem.
Imala sam osjećaj kao da mi je u jednom trenu cijeli svijet srušio na glavu,ne na glavu,nego pod noge.
Znala sam da moram ostati ovdje,da nema izlaza dok se ne udebljam.

Odlazim laganim koracima u sobu 8 u pratnji male simpatične sestre Suzane.
Dolazim u sobu.Tamo su još jedna cura i dečno.Leže,nisu zainteresirani za razgovor-gledaju tv.
Ja ležim na krevetu sama,plačem,šaljem svima sms-ove i naravno plačem.
Starci sređuju papirologiju,a ja sam sama.
Nakon nekih sat vremena dolazi stari.Sjeda na moj krevet,ja plačem (plačem i sada dok ovo pišem).Stari se slomio (a dobio je upute da ne smije).Grli me i zbori da će sve biti u redu,da sam sada na sigurnom.
Odlazi on i stara po moje stvari doma,a u bolnici je došlo vrijeme večere-vrijeme za moj 1. pošteni obrok nakon ne znam kolko vremena.
Ali peh.Za večeru su žganci koje nikad u životu nisam jela,od malena sam ih mrzila iz dna duše.
Sestre vide da nekaj nije ok,misle gle anoreksičarka neće jesti.Pokušala sam im objasniti da ja to mrzim i nek mi daju bilo kaj drugo da ću pojest,al ovo mrzim.No uzalud.
I hvala bogu došao je stari i rekao im o mom stanju sa žgancima.Donio mi je stvari i kekse,to sam jela!
I tako je prošlo mojih prvih 12 sati u bolnici.
Molim silu u koju vjerujem da će sljedeći dan biti bolji............