Sjećam se tog 1.08.2005. kao da je jucer bilo.
Ujutro sam se ustala,popila kavu,spremila se i vani slagala slike u albume.Trebala sam s mamom ici u Metro po hranu (moj materijal za bljuvanje.......ili možda materijal za spas).No nismo išle.
I tako sam ja na suncu slagala slike do 12.Stara je pizdila sto jos nista nisam jela,i u 12 h (točno) sam si spekla malen komadičak puretine na tavi (bez ulja) malo salate i 1 kiseli krastavac.
To sam pojela i latila se posla u spremanju male sobe.
I cula sam u kuhinji kako mama s nekim razgovara.Bio je to tata koji se spremao doći doma.Kako jebote stari može doć doma,ako radi do 5.
Stari je došao i rekao: "Idemo mala,idemo u bolnicu."
Neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee,ne idemmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmm,neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee,ne želim!!!!
Bila sam sva uplakana,plakala sam cijelim putem do bolnice.Došavši tamo sreli smo maminu frendicu Andrijanu-koja je i potakla mamu da uopce krenem u bolnicu dok je moja anoreksija tek bila na vidiku!
Vidjevši nju slomila sam se,vozeći se liftom plakala sam i dalje.
I evo nas na 4 katu Vinogradske bolnice.Čekamo Jurčića.
I čekali smo dobrih 20 min,ja sam plakala,plakala i dalje.
Što mi je sve to trebalo,znam da ču ovdje ostati,znam da će me zadržati na liječenju,al sam imala maleni,najsitniji tračak nade da će me ipak pustiti.
I došao je,i dalje fura one svoje duple naočale.I vidio me te rekao:"Ajme maćak,pa kaj si ti od sebe napravila?"
Plačem i dalje,odlazim s njime u ordinaciju gdje su mi izvagali 41 kg (zato kaj sam se prije napila vode).Mjerili mi struk,bokove,glavu,prsa,podlakticu,nadlakticu...........
Imala sam osjećaj da sam mrtva,da sam neživi stvor po kojem plaže brojne ruke u nadi da će nešto naći.
I odluka je pala: "Mala ti ostaješ tu.Sestro nađite joj neku pižamicu."
Ne,ne možete me ostaviti,profesore želim pričati s vama.I pričali smo,al unatoč svom mom moljakanju ostajem.
Imala sam osjećaj kao da mi je u jednom trenu cijeli svijet srušio na glavu,ne na glavu,nego pod noge.
Znala sam da moram ostati ovdje,da nema izlaza dok se ne udebljam.
Odlazim laganim koracima u sobu 8 u pratnji male simpatične sestre Suzane.
Dolazim u sobu.Tamo su još jedna cura i dečno.Leže,nisu zainteresirani za razgovor-gledaju tv.
Ja ležim na krevetu sama,plačem,šaljem svima sms-ove i naravno plačem.
Starci sređuju papirologiju,a ja sam sama.
Nakon nekih sat vremena dolazi stari.Sjeda na moj krevet,ja plačem (plačem i sada dok ovo pišem).Stari se slomio (a dobio je upute da ne smije).Grli me i zbori da će sve biti u redu,da sam sada na sigurnom.
Odlazi on i stara po moje stvari doma,a u bolnici je došlo vrijeme večere-vrijeme za moj 1. pošteni obrok nakon ne znam kolko vremena.
Ali peh.Za večeru su žganci koje nikad u životu nisam jela,od malena sam ih mrzila iz dna duše.
Sestre vide da nekaj nije ok,misle gle anoreksičarka neće jesti.Pokušala sam im objasniti da ja to mrzim i nek mi daju bilo kaj drugo da ću pojest,al ovo mrzim.No uzalud.
I hvala bogu došao je stari i rekao im o mom stanju sa žgancima.Donio mi je stvari i kekse,to sam jela!
I tako je prošlo mojih prvih 12 sati u bolnici.
Molim silu u koju vjerujem da će sljedeći dan biti bolji............
Post je objavljen 03.12.2006. u 18:56 sati.