Dajarija 012
Odlučila sam se danas malo skinuti sa voltarena, bila kod zamjenske doktorice ujutro, razgovarala samo sa sestrom koja veli da ih mogu piti johohohhoo, kad god mi treba, poslije se u apoteci ispostavilo da je došlo do zabune, sestra pričala o 12mg, a ja pijem 50mg, oni od 12 mi, navodno, ne bi pomogli. Ove od 50 moram nadoplatiti 70 kuna. Pa da neće pomoć, pomognu odmah tamo, još na blagajni...
Elem, nije završilo bez tablete, trpila sam bolove cijelo popodne, nabila slušalice na uši, napičila muziku, manu chao mi se učinio najprikladnijim, pjeva o boli na neki veseli način, a tu i tamo jako tambura i galami, što mi paše, i krenula crtat tako. 3 sata bez prestanka. Inače ne mogu. Stalno mi svašta nešta smeta, te bi piškila, kakila, jela, provjeravala fejs, šetala malo, opet jela, ovako, a danas, osim crtanja postojala je samo bol, a tamo mi se nije išlo. Možda bih se trebala i inače rezati, pa se tako natjeravati na neki rad.
Poslije sam, ipak, morala se obratiti drogi, trebala sam pojesti nešto osim one jedne zdjelice odurnog čokolina, a kad toliko boli da nemreš gutati običnu juhu, onda, jbg. Tak, jedan čokolino i jedna juha, to mi je današnji rezutat. mora da mi se želudac jako smanjio, ne osjećam glad. Samo se sjetim da bi trebalo jesti.
Mislila sam si poslije, jednom kad ovo prođe, osjećat ću se bolje, sigurno, stoposto, i pitala se, hoću li se onda usuditi besramno uživati u tome, ili ću si samo predbacivati zašto to nisam napravila prije. Koliko bi mi onda život bio ljepšiji, udobniji i uspješniji i drukčijijiji.
I u najmanjem uspjehu nepogrešivo uspijevam pronaći si razlog za samopredbacivanje.
Živla!
Oznake: Dosta mi je juhe...
01.06.2015. u 21:46 | 2 Komentara | Print | # | ^