nebitni
Ustvari, imam još dva bloga, jedan je o mrcvarenju mene i nas na poslu od strane psihopatične šefice, drugi je ljubavnički, do njihove arhive ne mogu doći jer su stari skoro dvajs godina iiiiii jer sam ustvari zaboravila lozinke i sad tu gubim vrtijeme i lupam nešta napamet, da kojim slučajem nisam pročitala da se blog gasi ne bih ih tražila još dvadeset godina, ni ne znam zašto ih želim, nešto kao strah od smrti i konačnosti nestajanja, nešta kao da se prisjetim malo kakva sam bila i koliko sam se promijenila, pa ih čitam malo, jebemusve, nisam se uopće promijenila, zacementirana sam u istim žalopojkama i obrascima i nema tu pomoći.
Život i to.
Valja se priviknuti i na tu pomisao da ćemo jednom zauvijek biti izbrisani na svim nivoima i dimenzijama koje poznajemo i kakogod da okreneš nebitno je.