Ponekad se pitam vidi li uvredništvo bloghaera naše glupe face dok zurimo u ekran i pokušavamo ispadati pametni, duhoviti, ovoono... šteta, to mora da je prizor. To bi bio onda sljedeći korak... ili ne bi, prednost ekrana je baš u tome što se ne treba truditi pričati tijelom i grimasama, sve što treba jest to malo elektromagnetskih trzaja po mozgu i etetigana.
Lupilo me proljeće.
Kupila sam jednu prastaru paciklu, lepa je kao nacistički šljem. Pravo jedno antičko remekdelo sa sedam brzina, koja se jedna od druge razlikuju tako da je na svakoj ugraviran njen broj. Slovima. Ein, zwei... sachs? Sic joj je širok ka pravo sedlo, gume gracilno tanašne, a ima i ono nešto što svi tehnički potkovani muškarci, s uzdahom na muževnim usnama i sjajem u žmirećim okicama, šaptom izgovaraju: torpedo kočnice... i tako sam se eto, zaljubila u komad željeza. Vidjela sam kako muškarci na njeg reagiraju pa me pomelo...
Tješim samu sebe da nije to, samo tako bilokako, običan komad željeza. Ipak, doputovao mi je skroz iz pule, a tamo ga je, navodno, odvezao neki nijemac, kao poklon nekom istrijanu, koji se onda vozio, pa je nešto s njim bilo, pa je paciklo stajalo u garaži, pa su je se potomci istrijanski poželjeli riješiti da ne skuplja prašinu. Za sitne pare. Pa sam je onda ugledala u oglasu i tu je pala ta... ljubav. Za sitne pare.
Sad se samo nadam da je to ta prava priča, i da paciklo nije ukradeno negdje u zgb, i da me vlasnik neće uskoro naganjati, jerbo papirić na kojem piše da sam platila nekakvu poštarinu nije dovoljan da bi se dalo dokazati što je to bilo u toj pošti... No, imam taj neki, hanč bi se to reklo, to, kad čujem istrijana dok priča, a ono već znam da li laže ili nije taj. Ovaj mi se učinio kao da nije taj. Mulj.
A sve se voli činiti da je nekakvo dok se ne učini da je nikakvo, pa onda, jbg, čemu umaranje...
Svejedno, jedva čekam jutro da provjerim jesu li se gume preko noći ispuhale i da vidim kako ćemo prejahati tih desetak km... i koji će joj dio prvi otpasti, i mislim da je najvažnije da se gume ne ispušu. Moram joj još samo bržebolje kupiti zvonce, sutra ću fućkati za prvu ruku, pa ako vidite neku ludaru na starom komadu željeza kako fućka na prolaznike, nema straja, jes da nema zvonca, ali zato ima torpedo.
A jutros mi je, eto, po ko zna koji puta prisjela vožnja javnim prijevozom. Javno se prijevozim vlakom. Dvije stanice. Pa se trudim bit poštenom građankom i kupiti ipak tu jebenu kartu na blagajni, na stanici. Jerbo karta u vlaku košta triput više kad je svojim vrijednim ručicama škrabusa nadrkani kondukter, koji mrzi sve ljude koji ne kupuju na blagajni.
A teta na blagajni je jutros vikala na mene da šta joj mi svi ljudi dolazimo sa krupnim i da šta joj ne pripremimo sitno, i da ona sad meni nema za vratit, i da mi neće pisati papirić za konduktera tako da mi ovaj ne naplati triput skuplje samo zato jer ona nema četrputa deset kuna, ili dvaput dvadeset, nego samo sto puta pedeset lipa...
Zamislila sam moje cure na poslu kako viču na mušterije samo zato jer ih je uložak jutros nažuljao.
Zamislila koliko bi dugo mogle tako vikat... dva, možda tri dana...
Sve državno mora, mora, mora propast.
Jednostavno, mora.
Jerbo me natjeralo da se švercam vlakom. Radi nadrkane tete koja nema sitno. Švercala sam se u oba pravca. Drugi puta iz inata.
Znam, naravno da znam da nije teta kriva.
Kriv je cijeli taj sistem.
Fuj, puj!
Jedva čekam jutro...