Ciju njiju
Odveli smo psetance u duuugu šetnju, a onda stigli do kučice s hranom. Pred kučicom su stolove zauzele mlade majke sa svojim neartikuliranim potomstvom, i sve je bilo u maniri bebi buma, osim našeg stola. Naše je "dete" bilo čupavo i četveronožno i morali smo ga vezati.
Pa su onda ta deca oko nas kmečala, i škripala, i cendrala, i parala uši svojim nerazumljivim zanovijetanjem, i sve je bilo tako naporno, i s njihove strane ružno nametljivo, sve dok se psetance nije propelo, svojim kratkim nožicama sve do mojih koljena, pogledalo me molećivo ogromnim vlažnim okama i počelo tužno cvilit i cijukat. I otkrilo mi najmilozvučniji, i najdraži, i najslađi, i najljepši neartikulirani zvuk od onih tamo kmečavih sviju. I baš sam ga onda tako raznježeno gledala i bila ponosna da imam kraj sebe tako talentiranog škripavca, i da nitko tamo ne krči tako slatko i milozvučno kao moje psetance.
I mogu se kladiti da su isto tako, svaka za sebe, mislile sve one majke redom, dok su zaljubljeno gledale u svoja ćelava i drečava čudovišta.
I šta ti je priroda, šta ti je evolucija...