Možda jer crno nije boja
Nisam još smislila želju za crno jaje. Sve želje koje pokušam tamo napisati, izgledaju mi banalno onako posložene na ekranu. Izgledaju kao nešto što uskraćujem samoj sebi, tako što ih uvaljujem drugome i odbijam ih ostvariti sama. Kao neka javna predaja.
Očito je da imam problem s željama.
Očito još jedna neprilagođenost i neusklađenost s društvom, normama, i normalnim očekivanjima.
Idem oprat kuhinju. Sunce je sjajno, a prozori mutni.
I stavit robu prat. Volim kad miriše po omekšivaču.
I onda još već to nešto, što već rade kućanice koje se nemaju razloga ustati prije devet. I onda kad se ustanu, nemaju osmijeh i ispeglano lice, nego obješenu vilicu, krmeljavo natečene oči (jedini pravi razlog da me proglase sličnom kejt blanšet, jest taj jutarnji luk nabubrenih kapaka), usporene pokrete i pogubljenu koordinaciju.
Još jedna neusklađnost s reklamama za kućanice.
Nisam, nisam, nisam jutarnji tip. Ni dnevni. Ponekad mi se čini da nisam tip uopće.
Neke dane volim čistiti, prati i ribati, i gušiti se u domestosima. Pomaže da ne mislim.
Tako ću danas.