Gnjec
Teško je najteže pokrenuti mašinu jednom kad se zaustavi. Lako je mirovati (kako kome, meni da) i pustiti te zupčiće i zupčanike da zahrđaju, a potom...
Potom škripi sve to jako nekako.
Pa mi škripi ovih zadnjih dana sve jače i jače.
Prvo me danima prala tuga povratka. Ono nešto, o čemu ne mogu pisati. Ne znam kako pisati, i ne znam kako objasniti, jer ne volim ni sama to nešto. Te generalizacije koje se pretvaraju u predrasude. I onda kad rečenica počne sa Hrvati su naki, vaki, taki, bilokaki, to ne volim, jer više volim da smo svi svakaki. I da svi znamo se nositi sa samima sobom. I da nema nekog pravilnika po kojem si moramo lomiti kičme.
I jer me plaši ta velika srednja većina koja voli da smo svi isti i trudi se silno da bude ista sa istima, jer tako je lakše, kad smo svi isti. Pa onda bez srama kamenuje one koji su dovoljno drski da bi bili različitima.
I onda me plaši to što posvuda postoji neka velika srednja većina, koja jako voli biti upravo nekakvom.
I to mi onda, nakraju balade, daje neko pravo da generaliziram.
I da budem tužna kad se vratim u Hrvatsku.
Tužna jer u Hrvatskoj ne živi smisao za humor. Nikakav. I jer Hrvati sve shvaćaju ozbiljno i preozbiljno. I jer sami sebe shvaćaju najozbiljnije od svega. I, jer tako smrtno ozbiljni, sebi daju preveliku važnost i vrijednost i onda se dave u vlastitim frustracijama, jer nitko drugi na ovom svijetu ne prepoznaje tu njihovu prenapuhanu veličinu kao neku pravu vrijednost. Začudo. I onda se guše u vlastitom nezadovoljstvu od tuđeg nepriznavanja. I onda tumaraju dalje u vlastitom sljepilu i bunilu, nesposobni da se barem od srca nasmiju sebi i svojoj gluposti.
I onda je meni tako, kad se vratim u taj bananasti kavez, tužno mi je skroz. I jadno. I čemerno.
I glupo je o tome uopće pisati, jer tu nema pomoći, sve dok srednja velika većina ne nauči drugačije, nego tako tupavo blejati kroz svoje rešetke s pogledom na zid. Veliki betonski, samima sebi na spomen podignutim. I ne zna drugačije nego kamenovati one koji im se ne dive.
I glupo je, opet, s druge strane sve to zanemarivati i gušiti vlastitu tugu, a ne učiniti pritom ništa. Ili žmiriti i praviti se da ne vidim. Ili žmiriti još jače i zamišljati da oko mene je sve nekako drugojačije od onog što inače vidim...
No, dobro, i ovaj pms je prošao. Kemija u mozgu, mesu i žilama se opet, donekle, vratila u normalu.
I što sad? Živim u zemlji među čemernim i zatvorenim ljudima bez smisla za humor. A moglo je bit i gore. Mogla sam živjet i u Švicarskoj. Da se kojim slučajem moj otac nije uplašio tek njihovog besmisla za humor, pa odbio ponudu.
Poznato zlo uvijek je bolje od nepoznatog dobra.
Javljam se na neke oglase za posao. Nema odgovora. Ni đa, ni bu, ni odjebi, ni žao nam je. Kažu na posaohaer da je to normalno. Jer se na jedan oglas javlja petsto nas očajnika. I tko će svima odgovarati. I tko će uopće pogledat sve te životopise?
Bez posla pretvaram se u zahrđali stroj. Zastarjelu mašinu koja skuplja prašinu.
Mužjak me sutra vodi na godišnji. I ovako zahrđalu i zastarjelu. Da ne mislim na čemer i kavez i da se ne smrzavam u tužnom okruženju. Na godišnjem ćemo imati more, kišu i sunce, a nećemo imati interneta.
Možda se oporavim.
Doviđenja.