Okreni se malo, sine
Čitala sam sinoć svoj pokojni blog ( a skoro svaki bloger ima svoju mračnu stranu ) i sva sretna zaključila da super je to, imati blog, ostavljati tragove i onda, nakon nekog vremenskog odmaka, njuškati po vlastitim stopama i pitati se koja je to budaletina slagala takve rečenice. U svim rečenicama čitam isto, te jedno te isto, te zima mi je, te posao me ubija, te ne mogu se posrat, te kad će tome kraj. Lajtmotiv crn i siv, uglavnom... strašno, u neku ruku. Najstrašniji je onaj dio u kojem sam svjesna koja je budaletina to pisala. U drugim dijelovima je sve nekako gorko-kiselkasto-slatko. A onda očajno.
Stvarno treba pisati blog i onda čitati ga, e da bi se donekle, iz sigurnosti ekrana i vremenske distance, dalo nanovo upoznati sebe i svoje falunge.
Otkrila sam sinoć slučajno tako osobni lajtmotiv, a onda i pronašla prateću pjesmicu... i baš se zgodno i u njoj prepoznala...