, zezan se, volin život, volin prijatelje, obitelj…
Šta me sad pitaš….
Prije nekoliko dana, ona je dobila poruku: «Znaš šta, mala…, ja ne mogu više bez tebe, nikako da te zaboravin…» Nije odgovorila. Nije mogla. Zapravo, mogla je, al nije htjela… A zašto i bi… On je opet napravija isto… Nakon svega šta se dogodilo između njih, nakon toliko vrimena, on, on joj je posla poruku… Taj isti dan, sasvim slučajno, al stvarno sasvim slučajno, ga je srela… Izgleda je isto ko i uvik. Snene oči isijavale su tugu i sjetu… Pročitala je to u njima…jer ga je znala, u dušu ga je znala… Kratko su popričali i otišli… svatko na svoju stranu… Te večeri, od njega je dobila još jednu poruku: «Malena, ako ti ikad bude triba neko ko će te volit, tvoj ludonja te čeka.» Ovaj put je odgovorila… Razmišljala je… o svemu… o njima… Na pamet joj je pala jedna njoj jako draga pisma i stihovi koji kažu: «Da, to je tako, sve prave ljubavi su tužne…» Istina… ona je to itekako dobro znala… Znala je i to da ga je povridila, i to 2 puta, al je znala da je i on nju isto tako povridija, samo ne 2 puta… A ona takve stvari ne zaboravlja… Prašta, da, ali ne i zaboravlja… Njihova priča je završila. Bilo je lipo dok je trajalo. Al više ne traje. «…Šta me sad pitaš-kako si, lopove moje mladosti, puno sam bolje od kad te nema, al sam i dalje nesretna žena, sretno ti moja bivša radosti, sretno ti moja bivša ljubavi, sretno ti, i, živio ti meni…» |