Čitam se. Čitam ono što sam bila u nekim trenucima, sada već davno prošlim. I iznenađena sam skroz. Ljudi u mojoj arhivi ima skroz dobrih tekstova! Samo ja uopće nemam osjećaj da sam JA to napisala. Oteli me izvanzemaljci i podarili mi zrnce mozga! :-)))))



Toliko sam ošoknuta da ne znam što bih rekla... Idem se još malo iščuđavat. :o



Još čudesnije je što se sjećam svojih osjećaja vezanih u svaki taj post. I znam da mi je u pogledu pisalo samo jedno: Srećo, to je smeće. Malo veće ili malo manje. Sasvim svejedno. Smeće je smeće.

Sad to čitam drugim, tuđim očima. Jer nisam emotivno vezana za situacije koje su me natjerale da dušicu ispuštam. [magla mi curi kroz ušice glave; ispuštanje]

I baš me zanima hoće li se ovo smeće koje ovih dana prosipam ikada svidjeti zeru starijoj Ančici.

---------------------------------------------------------------------------------------

[u daljini se čuje pjevanje kora]
Anaaaaaaaaaaaa banana

---------------------------------------------------------------------------------------

Znaju li ti žali-bože-pojci šta mi uopće govore?

Iš, iš iz moje glavuše!


Dragi moj tekstiću! Vidimo se za koji mjesec, kad se odlijepim od tebe. Dotad, prati me u stopu. Karma nam je takva, šta ćeš!