27.08.2004., petak
Puka me film
Ane se uvatila generalke, kako u glavi tako i u svon životnon ćumezu! Pobacala san toliko stvari da susidi valjda misle kako san koga zaklala i, onako fino, izrickala na komadiće pa sad dajen mačkama jist (uala, ča san greza!). Našla san čak i neka pisamca iz osnovne (Šta to radi u Zagrebu, zapitala se Ane). Većina tih sentimentalija je dočekala zoru u obližnjen kontejneru, al' neke stvari nisan mogla itnit. Je smo i mi judi blentavi, vežemo se za obične papirušine! Al' žensko san pa će mi svit oprostit.
Sve u svemu, ne šljivin vas još par dani jerbo iden malo u đir s rođon. On van je jedan mladi i zgođušan dečkić i možda se i ja zeru pomladin u njegovon društvu. Barenko ću se prisitit ča je mene mučilo prije ohoho godin.
A i dragi mi je pribotuna kako iman ozbiljnih problema s internetskin sviton (bolje reć – iman problema s pravin sviton!) jerbo po cile dane samo čitan blogove. E! A ima bit da jema prav jerbo san se neki dan uvatila kako mi se ruka trese kad san pošla kliknit disconnect. E!
Tako da vas škivajen bar dan-dva... Da vidin 'oću li ja to moć.
Ajmo svi: Aneeeeee! Aneeeeeeee!
E, i da van ne zaboravin reć. U blogovskon svitu se pojavila još jedna Ane ma se ona potpisuje s velikin A, a ne ka ja, nepismena (joj, da me profešuri vididu!); tribalo bi me vratit u prvi razred osnovne! Stoga, nemojte mislit da žena stoji iza svakojakih pizdarija u komentarima. To san ipak ja. (A ovakva izjava je dokaz dokud seže moja skromnost!)
;-)
Sve u svemu, ne šljivin vas još par dani jerbo iden malo u đir s rođon. On van je jedan mladi i zgođušan dečkić i možda se i ja zeru pomladin u njegovon društvu. Barenko ću se prisitit ča je mene mučilo prije ohoho godin.
A i dragi mi je pribotuna kako iman ozbiljnih problema s internetskin sviton (bolje reć – iman problema s pravin sviton!) jerbo po cile dane samo čitan blogove. E! A ima bit da jema prav jerbo san se neki dan uvatila kako mi se ruka trese kad san pošla kliknit disconnect. E!
Tako da vas škivajen bar dan-dva... Da vidin 'oću li ja to moć.
Ajmo svi: Aneeeeee! Aneeeeeeee!
E, i da van ne zaboravin reć. U blogovskon svitu se pojavila još jedna Ane ma se ona potpisuje s velikin A, a ne ka ja, nepismena (joj, da me profešuri vididu!); tribalo bi me vratit u prvi razred osnovne! Stoga, nemojte mislit da žena stoji iza svakojakih pizdarija u komentarima. To san ipak ja. (A ovakva izjava je dokaz dokud seže moja skromnost!)
;-)
25.08.2004., srijeda
Mala, jezik prigrizla!
Kad san već počela iskreno, onda je najboje da van odma rečen kojih se stvari najviše sramin. Ima jedna... Ma teško mi to sad i napisat...
A jebemu miša, izlajat ću pa nek' me se sad svi moji odreknu!
Ane van je, naime, počela priko usta razvlačit onu krezulju od riči. Kaj. A ta van je ista rič, fiškaljuša kakva je, došla polagano, nečujno. Pizdunka, šta'š. I uvukla se u moj vokabular.
Ma ni sve od nje počelo.
Prvo mi je ćaća skonta kako si ja iden sparkirat auto (a kako stvari stojidu, ubrzo će bit i: bum si ga sparkala!). [blush]
Fala Bogu da je počela zajebancija odmaj, iz tih stopa. Pa više ni bija lancun nego plahta, pa nisu bile koltrine nego zavjese, pa šlafruk, šarafciger i da se dalje ne sramotin...
E, a onda je nedavno uletija i taj kaj. Nisan ga ja odmaj ni skontala. Nije mi ni dragi jerbo je on Purger pa mu to normalno. Ma, kako to uvik i bude, kad van Dalmatinka izgovori taj kaj, svi umiru o' smija i to se ne može ne primjetit. I tako su meni jednog dana objelodanili grezu vijest da san ja počela nešto puno kajkat.
- Ma nisan, svega mi, branila san se čvrsto uvjerena u ispravnost onega ča zborin.
E, a onda su fiškalji, počeli ponavljat za mnon kaj svaki put kad bi meni ista izletila. I onda san ja, skrušena i jadna, morala priznat da, eto, ipak mi "tu i tamo" izleti.
A za sve je kriv oni moj purgerski mudonja! Ništa od ovi' riči ja nisan priko usta privalila dok se on nije uvalija ispo' moga lancuna... skužajte... ispod plahte!
Zato, lipe cure dalmatinske, pazite koga uzimate u svoje djevičanske odaje! Ako je koji na brzaka, ma nije greda. Al' pazite se ovih ča su navalili i ne pušćaju godinama. Možda se nećete radi njih crvenit, ali, svega mi, 'oćete radi onog šta vas nauče.
A ne smin reć da me ovi moj ni naučija i nekin lipin radnjama ;-) , al' mi je odmar moga i začepit uši pa da se ne moran crvenit bez potribe!
A jebemu miša, izlajat ću pa nek' me se sad svi moji odreknu!
Ane van je, naime, počela priko usta razvlačit onu krezulju od riči. Kaj. A ta van je ista rič, fiškaljuša kakva je, došla polagano, nečujno. Pizdunka, šta'š. I uvukla se u moj vokabular.
Ma ni sve od nje počelo.
Prvo mi je ćaća skonta kako si ja iden sparkirat auto (a kako stvari stojidu, ubrzo će bit i: bum si ga sparkala!). [blush]
Fala Bogu da je počela zajebancija odmaj, iz tih stopa. Pa više ni bija lancun nego plahta, pa nisu bile koltrine nego zavjese, pa šlafruk, šarafciger i da se dalje ne sramotin...
E, a onda je nedavno uletija i taj kaj. Nisan ga ja odmaj ni skontala. Nije mi ni dragi jerbo je on Purger pa mu to normalno. Ma, kako to uvik i bude, kad van Dalmatinka izgovori taj kaj, svi umiru o' smija i to se ne može ne primjetit. I tako su meni jednog dana objelodanili grezu vijest da san ja počela nešto puno kajkat.
- Ma nisan, svega mi, branila san se čvrsto uvjerena u ispravnost onega ča zborin.
E, a onda su fiškalji, počeli ponavljat za mnon kaj svaki put kad bi meni ista izletila. I onda san ja, skrušena i jadna, morala priznat da, eto, ipak mi "tu i tamo" izleti.
A za sve je kriv oni moj purgerski mudonja! Ništa od ovi' riči ja nisan priko usta privalila dok se on nije uvalija ispo' moga lancuna... skužajte... ispod plahte!
Zato, lipe cure dalmatinske, pazite koga uzimate u svoje djevičanske odaje! Ako je koji na brzaka, ma nije greda. Al' pazite se ovih ča su navalili i ne pušćaju godinama. Možda se nećete radi njih crvenit, ali, svega mi, 'oćete radi onog šta vas nauče.
A ne smin reć da me ovi moj ni naučija i nekin lipin radnjama ;-) , al' mi je odmar moga i začepit uši pa da se ne moran crvenit bez potribe!
Daklem, na proučenon uzorku od jedna Dalmatinke i jednog Purgera, istraživanje je pokazalo da ona uvik (s)puši, kako ga god okreneš!
24.08.2004., utorak
"Mlakiću, pogriješili smo", zavapi striček u brzom automobilu
Sad vi recite ko je ovdi normalan?
Čovika pokušali ubit, a sad mu se ispričavaju!
"Atentator mi se, pročitavši tekst s mojom ispovijedi objavljenom u Večernjem listu, gotovo ispričao, onako u stilu pogriješili smo.", kaže Josip Mlakić.
"Običan svijet daje mi podršku, u mom slučaju prepoznaje ono što se i mnogima od njih događa. Radi se o općem stanju nesigurnosti u Uskoplju u kojem neki nekažnjeno rade što hoće i teroriziraju većinu. Slična je situacija, nažalost, i u nekim drugim hrvatskim gradovima u BiH, naprimjer u Vitezu, Novom Travniku..."
opširnije
15. listopada započinje snimanje filma "Živi i mrtvi" po istoimenoj Mlakićevoj knjizi.
Edit:
Naknadnim uvidon u blogovska prostranstva, pronađoh blogera koji o istoj stvar prozbori. Samo, kod njega možete lipo pročitat i jednu zanimljivu kritiku pa sad svi trk... tamo. :-)
Čovika pokušali ubit, a sad mu se ispričavaju!
"Atentator mi se, pročitavši tekst s mojom ispovijedi objavljenom u Večernjem listu, gotovo ispričao, onako u stilu pogriješili smo.", kaže Josip Mlakić.
"Običan svijet daje mi podršku, u mom slučaju prepoznaje ono što se i mnogima od njih događa. Radi se o općem stanju nesigurnosti u Uskoplju u kojem neki nekažnjeno rade što hoće i teroriziraju većinu. Slična je situacija, nažalost, i u nekim drugim hrvatskim gradovima u BiH, naprimjer u Vitezu, Novom Travniku..."
opširnije
15. listopada započinje snimanje filma "Živi i mrtvi" po istoimenoj Mlakićevoj knjizi.
Edit:
Naknadnim uvidon u blogovska prostranstva, pronađoh blogera koji o istoj stvar prozbori. Samo, kod njega možete lipo pročitat i jednu zanimljivu kritiku pa sad svi trk... tamo. :-)
22.08.2004., nedjelja
U životu svakog od nas postoje neki predmeti koji nam znače više, za koje se vežemo čak i ako toga nismo svjesni!
Tako i ja imam neke svoje ljubavi o kojima rijetko razmišljam (jer ih doživljavam zdravo za gotovo! i ne mogu uopće zamisliti da ih nema u mom životu), a i o kojima dosad nisam htjela pisati, što svjesnim odabirom, što nesvjesnim (vjerojatno!).
Kad malo bolje razmislim, to su sve ljubavi iz mojih na-prste-jedne-ruke-izbroji-godine dana.
Ovo već znate: moja velika ljubav su knjige. I koliko god su tekstovi koje ovdje stavljam više ili manje prožeti književnošću, sad vidim da rijetko pišem o knjigama koje upravo sada čitam. Bojim se da bih vam tako ogolila svoje misli. Ogolila sebe.
Iz istog tog razloga, iste te knjige držim u spavaćoj sobi, a ne u dnevnom boravku gdje su vidljive svakom tko zakorači u moj stan.
[ne želim se ogoliti]
Druga moja velika ljubav su automobili. Oni koji su pohodili AUTOfreak blog, vidjeli su da tamo često zalazim. I ta je ljubav još iz mladih dana. S lutkicama se nisam nikad igrala. Još u vrtićkoj dobi, ćaća je sa službenih putovanja donosio raznorazne autiće na poklon svojoj princezi. Najveći ulov mi je bio "pravi pravcati" auto. Na pedale. :-) Plakala sam danima dok ga nisam dobila. Sjećam se, odveli su me moji u robnu kuću Koteks da mi kupe nekog ogromnog plišanog medu. Ali ja sam već s vrata ugledala auto iz snova, sjela u njega i vozala se po cijeloj robnoj kući. Posvađali se i prodavač, i ćaća, i mater. To, naime, nije bila igračka za curice. Za koji dan je prekrasan zeleni autić (s crvenim sjedalima!) bio parkiran ispred kuće. Tik do ćaćinog Stojadina.
I danas su mi automobili slaba točka. Ne doživljavam ih kao sredstvo prijevoza od točke A do točke B. Oni su dio mene i sa svakim automobilom kojeg sam vozila, imam/imala sam poseban odnos.
A nikad o svemu tome ne pišem. Jer mi sve to puno znači. Jer bih se previše otkrila.
[ne želim se ogoliti]
Neki od vas su i skontali moju ljubav prema limenim mezimcima pa su me mejlom zapitkivali što vozim. Najčešće nisam htjela odgovoriti na upit. Zbog straha. Istog onog koji me sada koči da napišem, piskarajući ovako otvoreno o sebi, u koje sam se ja to limeno čudo zaljubila.
(Ljudi prebrzo osuđuju!)
Tu i tamo me tresne takva tuga pa, bez imalo razmišljanja, ostavim svoju dušu na ovoj stranici. I ne bude mi žao. Pogotovo kad vidim da ima tako dobrih ljudi, koji na moju bol reagiraju iznimnom ljubavlju i čistom dušom. Hvala ti, Celeste!
A onda, s druge strane, u isto to vrijeme, kroje se klanovi i crtaju blogerske karte poželjnih i nepoželjnih. Pa se zapitam... Čemu da se ogolim? Kome da se ogolim? Kućice koje toliko prezirem i sama nesvjesno izvezem. Hoću li biti licemjerna? Ne želim to.
Danas se svi razvezaše o blogerskim ratovima i virtualnim zajednicama koje su preslika stvarnoga života.
A moj blog nije uvijek preslika mene. I zbog toga se sramim.
Ne... Nemojte me krivo shvatiti. Sve što ovdje pišem... sve sam to ja. Ali ono što mi je najdragocjenije, najčešće dobije najmanje mojih virtualnih redaka.
Tužno je to. Jer sam ovo počela pisati da bih se ogolila. Sebi i drugima.
Iskrenije od ovoga... ne umijem. :-)))
[eto, ogolila sam se; nije bilo tako strašno!]
P.S.
Na pisanje ovakvog teksta su me potakle afere koje kolaju blogovskim venama. Zar smo zbog takvih stvari otvorili svoje virtualne dnevnike?
Ja nisam.
Tako i ja imam neke svoje ljubavi o kojima rijetko razmišljam (jer ih doživljavam zdravo za gotovo! i ne mogu uopće zamisliti da ih nema u mom životu), a i o kojima dosad nisam htjela pisati, što svjesnim odabirom, što nesvjesnim (vjerojatno!).
Kad malo bolje razmislim, to su sve ljubavi iz mojih na-prste-jedne-ruke-izbroji-godine dana.
Ovo već znate: moja velika ljubav su knjige. I koliko god su tekstovi koje ovdje stavljam više ili manje prožeti književnošću, sad vidim da rijetko pišem o knjigama koje upravo sada čitam. Bojim se da bih vam tako ogolila svoje misli. Ogolila sebe.
Iz istog tog razloga, iste te knjige držim u spavaćoj sobi, a ne u dnevnom boravku gdje su vidljive svakom tko zakorači u moj stan.
[ne želim se ogoliti]
Druga moja velika ljubav su automobili. Oni koji su pohodili AUTOfreak blog, vidjeli su da tamo često zalazim. I ta je ljubav još iz mladih dana. S lutkicama se nisam nikad igrala. Još u vrtićkoj dobi, ćaća je sa službenih putovanja donosio raznorazne autiće na poklon svojoj princezi. Najveći ulov mi je bio "pravi pravcati" auto. Na pedale. :-) Plakala sam danima dok ga nisam dobila. Sjećam se, odveli su me moji u robnu kuću Koteks da mi kupe nekog ogromnog plišanog medu. Ali ja sam već s vrata ugledala auto iz snova, sjela u njega i vozala se po cijeloj robnoj kući. Posvađali se i prodavač, i ćaća, i mater. To, naime, nije bila igračka za curice. Za koji dan je prekrasan zeleni autić (s crvenim sjedalima!) bio parkiran ispred kuće. Tik do ćaćinog Stojadina.
I danas su mi automobili slaba točka. Ne doživljavam ih kao sredstvo prijevoza od točke A do točke B. Oni su dio mene i sa svakim automobilom kojeg sam vozila, imam/imala sam poseban odnos.
A nikad o svemu tome ne pišem. Jer mi sve to puno znači. Jer bih se previše otkrila.
[ne želim se ogoliti]
Neki od vas su i skontali moju ljubav prema limenim mezimcima pa su me mejlom zapitkivali što vozim. Najčešće nisam htjela odgovoriti na upit. Zbog straha. Istog onog koji me sada koči da napišem, piskarajući ovako otvoreno o sebi, u koje sam se ja to limeno čudo zaljubila.
(Ljudi prebrzo osuđuju!)
Tu i tamo me tresne takva tuga pa, bez imalo razmišljanja, ostavim svoju dušu na ovoj stranici. I ne bude mi žao. Pogotovo kad vidim da ima tako dobrih ljudi, koji na moju bol reagiraju iznimnom ljubavlju i čistom dušom. Hvala ti, Celeste!
A onda, s druge strane, u isto to vrijeme, kroje se klanovi i crtaju blogerske karte poželjnih i nepoželjnih. Pa se zapitam... Čemu da se ogolim? Kome da se ogolim? Kućice koje toliko prezirem i sama nesvjesno izvezem. Hoću li biti licemjerna? Ne želim to.
Danas se svi razvezaše o blogerskim ratovima i virtualnim zajednicama koje su preslika stvarnoga života.
A moj blog nije uvijek preslika mene. I zbog toga se sramim.
Ne... Nemojte me krivo shvatiti. Sve što ovdje pišem... sve sam to ja. Ali ono što mi je najdragocjenije, najčešće dobije najmanje mojih virtualnih redaka.
Tužno je to. Jer sam ovo počela pisati da bih se ogolila. Sebi i drugima.
A sad (pamparapaaaaaaaaam!), kud puklo da puklo:
čitam Fowlesa (Ženska francuskog poručnika), klapa drugi put;
vozim... vozim... ovo,
a ljubim... ljubim njega!
čitam Fowlesa (Ženska francuskog poručnika), klapa drugi put;
vozim... vozim... ovo,
a ljubim... ljubim njega!
Iskrenije od ovoga... ne umijem. :-)))
[eto, ogolila sam se; nije bilo tako strašno!]
P.S.
Na pisanje ovakvog teksta su me potakle afere koje kolaju blogovskim venama. Zar smo zbog takvih stvari otvorili svoje virtualne dnevnike?
Ja nisam.
21.08.2004., subota
Pravo u - pisca!
Eno na! Ne ubijaju se samo bande međusobno po Brodu, a i šire... Odsad su i pisci nepoćudna vrsta (ma, u stvari, kad su oni i bili poćudni?).
Večernji list je objavio vijest o pokušaju ubojstva Josipa Mlakića.
"U razgovoru s mnogim ljudima nakon toga događaja postalo mi je jasno da jedino što mogu napraviti, ako to želim, jest da uzmem oružje i poput usamljenog revolveraša tražim pravdu. Neki su to i napravili, jer su znali ono što ja nisam znao."
opširnije
Večernji list je objavio vijest o pokušaju ubojstva Josipa Mlakića.
Josip Mlakić je rođen 1964. u Bugojnu. Živi i radi u Uskoplju/G. Vakufu. Gimnaziju je završio u Uskoplju/G. Vakufu, a u Sarajevu diplomirao na Mašinskom fakultetu. Bavi se književnošću i pisanjem scenarija.
Objavio je zbirke priča: Puževa kućica (1997), Odraz u vodi (2002) i Obiteljska slika (2002) i Triangluacija, te romane: Kad magle stanu (2000) i Živi i mrtvi (2002).
Objavio je zbirke priča: Puževa kućica (1997), Odraz u vodi (2002) i Obiteljska slika (2002) i Triangluacija, te romane: Kad magle stanu (2000) i Živi i mrtvi (2002).
"U razgovoru s mnogim ljudima nakon toga događaja postalo mi je jasno da jedino što mogu napraviti, ako to želim, jest da uzmem oružje i poput usamljenog revolveraša tražim pravdu. Neki su to i napravili, jer su znali ono što ja nisam znao."
opširnije
"Jednom sam za vrijeme rata - ne sjećam se više ni kada niti u kom kontekstu - čuo jednu jako preciznu, matematičku definiciju, koja je u suštini definicija rata samog: broj ustaša raste geometrijskom progresijom kako se povećava udaljenost od bojišta."
Josip Mlakić, Kad magle stanu, Faust Vrančić, Zagreb, 2000., str. 19.
Josip Mlakić, Kad magle stanu, Faust Vrančić, Zagreb, 2000., str. 19.
19.08.2004., četvrtak
Ufanje
Jučer joj je bio rođendan. Na groblju sam zapalila svijeću.
Već su dvije gorile kad sam tamo došla.
Dok sam namještala cvijeće u vazu, na trenutak sam čula neki čudan zvuk i okrenula se. Kad sam ponovno pogledala nazad, svijeća je bila pomaknuta. Ne malo. I nemoguće da se pomaknula sama. Jer je trebala preskočiti vazu. Vjetar nije puhao.
Vratim se u auto. Uvijek, sad već po navici, zaključavam multilock i palim alarm.
Prije nego sam krenula put groblja, nešto me natjeralo da se vratim nazad i provjerim jesam li dobro zaključala auto. I multilock sam provjerila. Sve je bilo uredno zaključano.
Sada... multilock otključan.
Umišljam da mi se javila.
Nadam se da je.
Ili... možda...
...ludim?
16.08.2004., ponedjeljak
Snovito jutro
- Gdje si bila dosad?, upitala me ne gledajući moje natmureno lice.
- Kući, spavala sam, odgovorim umorno.
- Prespavat ćeš sav svoj život, odbrusi ona hladnjikavim tonom.
- Prespavat ću sav svoj život, ponovim potiho kao mantru.
...
- Prosanjat ću sav svoj život, ponovim još tiše nakon kratke stanke.
- Kući, spavala sam, odgovorim umorno.
- Prespavat ćeš sav svoj život, odbrusi ona hladnjikavim tonom.
- Prespavat ću sav svoj život, ponovim potiho kao mantru.
...
- Prosanjat ću sav svoj život, ponovim još tiše nakon kratke stanke.
15.08.2004., nedjelja
Sudarila san se sa sobon
[srićon iman kasko]
Pita Lucy jesan stigla u metropolu. XVII se izdernjava da ča to pišen kako ne znan di mi je doma, a ja, ako ćemo iskreno, ne znan di mi je glava.
Kako već napisah, negdi u proliće počnen brojat dane. Pa se veselin onome ča san ostavila. I ondak, kad konačno dođe vrime od vijađa, sidnen u makinu, udren po gasu (blažena ova brzajuća strada) i za tri ure san kod svoje none.
Pa se javin svima, popijen kavušu, poslušan ča je novega i sve mi nekako leptirići u štumku, a osmijeh na faci. Onaj krembilski, znate već. :-)
E, pođen raspakirat kufere u sobi koja više nije moja, gledan stvari oko sebe koje nisu moje, prođiran po mistu i vidin da je neko ostavija autu na mojemu mistu ("ha, ni to višje nije moje!").
Ništa ni isto. To ni dom iz mojih sjećanja. Drugi ljudi kružidu po điradama, dica su sva izresla. I ne pozaju me. Njima sam samo jedno strano lice kojemu se moraju uljudno nasmijat da ih mater ne izbeštima.
Znate ča je najžalosnije? Družin se s judima koje znaden iz Zagreba. Je, jesu i oni Dalmatinci ma su jopet i priučeni dotepenci ka i ja.
Album sa slijama one ludaste mlađarije moran poslagat di mu je misto. Otrat prašinu tu i tamo, pogledat ča san sve bila... da se ne zaboravi.
Da se ne zaboravin.
Ma je moj život sta otkad san došla na odmor. Izbacilo me vrime iz tračnica koje sama sagradih.
Judi, turist san u svome mistu! I više se neću jidit ča mi ovi iz turističke oćedu naplatit boravišnu taksu. Znali su oni odavna da san se ja... odselila. Samo meni ni bilo bistro.
I Šibenik, Split, Ploče... Makarska, Zadar... Svugdi me bilo. I svugdi me ima. Ako ništa, barenko srodne genske kombinacije šetadu tim mistima... umisto mene.
Ja gren doma. Gren ovod.
P.S.
Svejedno san si dala još koji dan... lažuckanja. Došla mi prija iz Rijeke. I ona se pogubila po svitu. Skupa smo resle, skupa smo se razlile posvuda.
Možda zajedno kockice i poslažemo. Barenko na jedan dan... mislit ćemo da smo stigle doma, da smo stigle kući koja više ne vonja po nama.
P.P.S.
Jučer san bila gledit lađare. Svi vi koji to nikad niste vidili, neka van bude žaj. Stvarno je doživljaj ipo.
Ma me i tamo srce steglo. Vlastita rodbina me gledala u straju jerbo "moji" nisu stigli prvi. A moj ćaća in je glavni sponzor. Pa su me, umisto da me zagrlidu i izjubidu, gledali ki da san zločesta bič koja će in sad usrat veselje i uskratit lovušu za dogodine.
A ja san samo došla primirisat dio sebe... Ništa više.
Kvragu i šoldi!
Pita Lucy jesan stigla u metropolu. XVII se izdernjava da ča to pišen kako ne znan di mi je doma, a ja, ako ćemo iskreno, ne znan di mi je glava.
Kako već napisah, negdi u proliće počnen brojat dane. Pa se veselin onome ča san ostavila. I ondak, kad konačno dođe vrime od vijađa, sidnen u makinu, udren po gasu (blažena ova brzajuća strada) i za tri ure san kod svoje none.
Pa se javin svima, popijen kavušu, poslušan ča je novega i sve mi nekako leptirići u štumku, a osmijeh na faci. Onaj krembilski, znate već. :-)
E, pođen raspakirat kufere u sobi koja više nije moja, gledan stvari oko sebe koje nisu moje, prođiran po mistu i vidin da je neko ostavija autu na mojemu mistu ("ha, ni to višje nije moje!").
Život nije sta kad san ja pošla.
Kruži, kruži sve... Dani letidu.
Samo su uspomene zamrzle lažne slike u mojoj glavi.
Kruži, kruži sve... Dani letidu.
Samo su uspomene zamrzle lažne slike u mojoj glavi.
Ništa ni isto. To ni dom iz mojih sjećanja. Drugi ljudi kružidu po điradama, dica su sva izresla. I ne pozaju me. Njima sam samo jedno strano lice kojemu se moraju uljudno nasmijat da ih mater ne izbeštima.
Znate ča je najžalosnije? Družin se s judima koje znaden iz Zagreba. Je, jesu i oni Dalmatinci ma su jopet i priučeni dotepenci ka i ja.
Album sa slijama one ludaste mlađarije moran poslagat di mu je misto. Otrat prašinu tu i tamo, pogledat ča san sve bila... da se ne zaboravi.
Da se ne zaboravin.
Ma je moj život sta otkad san došla na odmor. Izbacilo me vrime iz tračnica koje sama sagradih.
Judi, turist san u svome mistu! I više se neću jidit ča mi ovi iz turističke oćedu naplatit boravišnu taksu. Znali su oni odavna da san se ja... odselila. Samo meni ni bilo bistro.
I Šibenik, Split, Ploče... Makarska, Zadar... Svugdi me bilo. I svugdi me ima. Ako ništa, barenko srodne genske kombinacije šetadu tim mistima... umisto mene.
Ja gren doma. Gren ovod.
P.S.
Svejedno san si dala još koji dan... lažuckanja. Došla mi prija iz Rijeke. I ona se pogubila po svitu. Skupa smo resle, skupa smo se razlile posvuda.
Možda zajedno kockice i poslažemo. Barenko na jedan dan... mislit ćemo da smo stigle doma, da smo stigle kući koja više ne vonja po nama.
P.P.S.
Jučer san bila gledit lađare. Svi vi koji to nikad niste vidili, neka van bude žaj. Stvarno je doživljaj ipo.
Ma me i tamo srce steglo. Vlastita rodbina me gledala u straju jerbo "moji" nisu stigli prvi. A moj ćaća in je glavni sponzor. Pa su me, umisto da me zagrlidu i izjubidu, gledali ki da san zločesta bič koja će in sad usrat veselje i uskratit lovušu za dogodine.
A ja san samo došla primirisat dio sebe... Ništa više.
Kvragu i šoldi!
13.08.2004., petak
Leđno do lađa
Sidin u birtijici, laptop u krilu, kavica na stolu, a nožice, sasvim nepristojno, na drugoj katrigi.
Dan je lip. Raja se u kupaćima prešetava po centru sela. Oni ča su zimus hodočastili u teretane i slična veselja, oskudnije su obučeni, of kors. Nije za čudit se. Toliko truda se isplati pokazat.
A kako san ja jedno nesustavno i posve površno čejade, tolika teretanska upornost mi je totalna nepoznanica, pa san navukla i veštu i maju i u kutku igran Solitare.
Petak je trinaesti i meni cili dan baš tako nekako i naopak. Danas san čak i beštimala, a ne sićan se kad san zadnji put to činila.
Sutra ću u modestiblejzaški kraj. Gren gledat lađe. I navijat za rođu. I on vesla. Kršna loza, brate, da ku će! :-)
Odlučila san ove godine malo uranit za metropolu. Fali mi da je to čudo jedno! Ovod san se izguštirala i više mi se niti na plažu ne dade poć. Napunila san baterije i sad bih ja to upucala u nove radne pobjede. Dok me još pobjede držidu. A toliko si dobro više ne mažen-lažen pa već sad znaden da neće ta faza dugo izdurat.
Oni kabel za spojit komp i fotić još nisan nabavila jerbo u pripizdini toga nima, a u Šibenik mi se ne dade vozit po gužvetinama samo zbog kabela. Iskreno, otkad san se ono nablejala, samo čilam. Pravo po dalmatinski! Valjda mi po tamburi još koktelčići kolaju.
Iman ogromnu ljulju na balkonu isprid kuće pa se uvečer, kad padne sunce, ninenanam sama. I čitkarat san počela. Sidnen lipo na ljulju, knjižica u ručice lagane i udri. Motori u glavuši su se, izgleda, stvarno počeli palit. Vrime od odmora je finilo. Triba sad u obnovu poć!
Za koji dan... ostavjan komad duše na toj dragoj ljulji i grlin onaj koji san ostavila ispo' tapeta o' stana, da mi čuva gnijezdo i grije ono što je ostalo od mene.
Zagrebe, vidimo se za koji dan.
Dotad... lađarim!
Dan je lip. Raja se u kupaćima prešetava po centru sela. Oni ča su zimus hodočastili u teretane i slična veselja, oskudnije su obučeni, of kors. Nije za čudit se. Toliko truda se isplati pokazat.
A kako san ja jedno nesustavno i posve površno čejade, tolika teretanska upornost mi je totalna nepoznanica, pa san navukla i veštu i maju i u kutku igran Solitare.
Petak je trinaesti i meni cili dan baš tako nekako i naopak. Danas san čak i beštimala, a ne sićan se kad san zadnji put to činila.
Sutra ću u modestiblejzaški kraj. Gren gledat lađe. I navijat za rođu. I on vesla. Kršna loza, brate, da ku će! :-)
Odlučila san ove godine malo uranit za metropolu. Fali mi da je to čudo jedno! Ovod san se izguštirala i više mi se niti na plažu ne dade poć. Napunila san baterije i sad bih ja to upucala u nove radne pobjede. Dok me još pobjede držidu. A toliko si dobro više ne mažen-lažen pa već sad znaden da neće ta faza dugo izdurat.
Oni kabel za spojit komp i fotić još nisan nabavila jerbo u pripizdini toga nima, a u Šibenik mi se ne dade vozit po gužvetinama samo zbog kabela. Iskreno, otkad san se ono nablejala, samo čilam. Pravo po dalmatinski! Valjda mi po tamburi još koktelčići kolaju.
Iman ogromnu ljulju na balkonu isprid kuće pa se uvečer, kad padne sunce, ninenanam sama. I čitkarat san počela. Sidnen lipo na ljulju, knjižica u ručice lagane i udri. Motori u glavuši su se, izgleda, stvarno počeli palit. Vrime od odmora je finilo. Triba sad u obnovu poć!
Za koji dan... ostavjan komad duše na toj dragoj ljulji i grlin onaj koji san ostavila ispo' tapeta o' stana, da mi čuva gnijezdo i grije ono što je ostalo od mene.
Ovdje sve miriše na neka druga tijela.
Ćiba metropolska vonja po moju.
Nedostajem sama sebi... mirisna.
Ćiba metropolska vonja po moju.
Nedostajem sama sebi... mirisna.
Zagrebe, vidimo se za koji dan.
Dotad... lađarim!
12.08.2004., četvrtak
Kakec libar
Sinoć san se nalila (citiram svog dragog) ka kela.
Još me boli glava. Od same pomisli na koktele, štumačne tekućine zatancaju brejkdensično.
[ne ide]
Svašta bih ja sad nešto piskarala, al' me staničice sive izdaju.
[ne ide]
Fali mi ZeruMozga.
[ne ide]
Pronađoh knjigu kojoj sam sposobna pratit radnju. Slije, doduše, uvelike olakšavaju poso.
[ne ide]
Kad san za kua, slinim za lipin i brzin autićima... poput ovog.
Muškarci, doduše, imaju malo čudniji ukus, al' o tome se ne raspravlja, ne?
Uostalom, pravi muškarac zna kakav automobil mu je najbolji modni detalj.
[ne ide]
[bljuv]
Još me boli glava. Od same pomisli na koktele, štumačne tekućine zatancaju brejkdensično.
[ne ide]
Svašta bih ja sad nešto piskarala, al' me staničice sive izdaju.
[ne ide]
Fali mi ZeruMozga.
[ne ide]
Pronađoh knjigu kojoj sam sposobna pratit radnju. Slije, doduše, uvelike olakšavaju poso.
[ne ide]
Kad san za kua, slinim za lipin i brzin autićima... poput ovog.
Muškarci, doduše, imaju malo čudniji ukus, al' o tome se ne raspravlja, ne?
Uostalom, pravi muškarac zna kakav automobil mu je najbolji modni detalj.
[ne ide]
[bljuv]
09.08.2004., ponedjeljak
Kozmička štorija
Podnaslov: [mo'š mislit] Ne budite naivni!
Svake godine me negdje oko Uskrsa uhvati ludavica – brojim dane kad ću u Dalmaciju (namjerno ne napisah doma jer ni sama više ne znaden di to moje doma je).
I onda udren čitat Smoju, maltretiran purgerske duše s dalmatinskim klapama... Sve u svemu, izluđujen sebe i druge.
Polagano vrime zatopljava, a ča je toplije to meni mozak na nižim okretajima dela, a to, sasvim prirodno, moje tromo tjelešce svim silama vuče u domaju dalmatinsku. Kad moja nožica konačno i kroči u tu obećanu zemju, ja u potpunosti izgubim razum.
Prvi znak je (a taj se mom dragecu nešto neobično sviđa) moja neprestana potreba za điha điha akcijama. Glava prestane mislit pa pustin onoj doli da me voda po svitu. A ta ne pita ni za misto ni za vrime. Tako moja obećana zemja, poradi navedenih razloga, postaje i obećano tlo moje najslađe purgerske duše.
Sasvim prirodno iz svega ovoga proizlazi i to da nisan sposobna pročitat 30-40 stranica u komadu nekog malo zahtjevnijeg štiva. Pa na plažu vučen sestričnin Cosmo (još nisan u fazi da bih i sama za takvo nešto lovu pljunila [vidi me kako s pravdan! LOL ], al' šta ću bidna kad je meni veći grij priznat da čitan ovakvo ispiranje graška vengo da san nekog macon posrid glave opizdila!).
Ma ni to tako ni strašno, tješim ja sebe, još ne čitan ljubiće iz Glorije. Štoviše, ni Gloriju još ne čitam. Story mi se, doduše, omakne, al' nemojte to nikom reć.
Vengo, iman ja i objašnjenje za ovakovo časopisno štivo. Ima šetimana da san bila u Išbeniku i stvarno san se trudila pronać neku knjižaru u kojoj drže književne časopise, bilo kakve!... Samo nisan imala ni sriće ni nosa za ubost kaletu u kojoj se skriva takovo nešto. Ljubazniše tete su se čak udostojile nepristojno (a i to je napredak!) uvjeravat kako toga nima u čitavome gradu. I šta mi drugo preostaje vengo nazad ovod i nastavit u tupavom tempu.
I znate šta je najsmišnije? Sad ja, u tako tupac fazi, iden vama piskarat ovod nešto. Nemojte mi slat račune od telifuna. Ovo moje van je ko da ste kupili Cosmo. Platili ste porez na budale.
Svake godine me negdje oko Uskrsa uhvati ludavica – brojim dane kad ću u Dalmaciju (namjerno ne napisah doma jer ni sama više ne znaden di to moje doma je).
I onda udren čitat Smoju, maltretiran purgerske duše s dalmatinskim klapama... Sve u svemu, izluđujen sebe i druge.
Polagano vrime zatopljava, a ča je toplije to meni mozak na nižim okretajima dela, a to, sasvim prirodno, moje tromo tjelešce svim silama vuče u domaju dalmatinsku. Kad moja nožica konačno i kroči u tu obećanu zemju, ja u potpunosti izgubim razum.
Prvi znak je (a taj se mom dragecu nešto neobično sviđa) moja neprestana potreba za điha điha akcijama. Glava prestane mislit pa pustin onoj doli da me voda po svitu. A ta ne pita ni za misto ni za vrime. Tako moja obećana zemja, poradi navedenih razloga, postaje i obećano tlo moje najslađe purgerske duše.
Sasvim prirodno iz svega ovoga proizlazi i to da nisan sposobna pročitat 30-40 stranica u komadu nekog malo zahtjevnijeg štiva. Pa na plažu vučen sestričnin Cosmo (još nisan u fazi da bih i sama za takvo nešto lovu pljunila [vidi me kako s pravdan! LOL ], al' šta ću bidna kad je meni veći grij priznat da čitan ovakvo ispiranje graška vengo da san nekog macon posrid glave opizdila!).
Ma ni to tako ni strašno, tješim ja sebe, još ne čitan ljubiće iz Glorije. Štoviše, ni Gloriju još ne čitam. Story mi se, doduše, omakne, al' nemojte to nikom reć.
Vengo, iman ja i objašnjenje za ovakovo časopisno štivo. Ima šetimana da san bila u Išbeniku i stvarno san se trudila pronać neku knjižaru u kojoj drže književne časopise, bilo kakve!... Samo nisan imala ni sriće ni nosa za ubost kaletu u kojoj se skriva takovo nešto. Ljubazniše tete su se čak udostojile nepristojno (a i to je napredak!) uvjeravat kako toga nima u čitavome gradu. I šta mi drugo preostaje vengo nazad ovod i nastavit u tupavom tempu.
I znate šta je najsmišnije? Sad ja, u tako tupac fazi, iden vama piskarat ovod nešto. Nemojte mi slat račune od telifuna. Ovo moje van je ko da ste kupili Cosmo. Platili ste porez na budale.
Iznenađenje tjedna:
skontala san da su počeli proizvodit light vodu. Za koju godinu će i zrak u kutijice, a na kašeti će pisat lagan kao vjetar A mi ženske tukice ćemo pohitat pravo u dućane i pokupovat vjetrić; ni samima nam neće bit jasno kako smo dosad živile bez zraka u rozastoj ambalaži.
Ajme!
skontala san da su počeli proizvodit light vodu. Za koju godinu će i zrak u kutijice, a na kašeti će pisat lagan kao vjetar A mi ženske tukice ćemo pohitat pravo u dućane i pokupovat vjetrić; ni samima nam neće bit jasno kako smo dosad živile bez zraka u rozastoj ambalaži.
Ajme!
07.08.2004., subota
Nima guženja dok se guza lipi [odgovarajuća slija nedostupna]
Lipi moji, laptopa san se dočepala.
Toliko je vrimena prošlo otkad san napisala svoj zadnji post da san sad sila isprid ovog čuda i ko telac buljin. Ni mi jasno kako san prije izbacivala te tekstove iz sebe na kile, a sada, kad san si priuštila i stvaralačku pauzu, ko mali Mujo stojin (u biti, sidin, al' nećemo sad cjepidlačit!) i neman pojma odakle uopće krenit. Nekako mi ovo nije blogosfera (blogaška atmosfera).
Prvo, ni mi vruće jerbo puše klima, a ja san se naučila znojit ko stoka u onon svon stanu dok svoje pametnoće ostavjan u virtualnon dnevniku. Odmaj minus jer kako da mi sad navre inpiracija?
Drugo, sidin u udobnoj kožnoj fotelji u kojoj bi čovik moga komodno i zaspat, a da ga kosti ne bole kad se probudi. Kako da ja sad išta smislin dok mi je 'vako lipo? U Zagabriji lipo iman onu grezu drvenu katrigu i taman kad me križa počnu lagano štrecat, ja znan da inspiracija nadolazi.
Nisan ni gladna jer je frižider pun, a i baba ludilo kuva. U Zagrebu ne iden kuvat dok me grčevi ne uvate. Možda je u tome caka. Nema grčeva - nema ni inspiracije. :-)
Mogu van reć da ste mi, kad san tek došla, baš onako puno falili, al' onda san se navikla bez vas i sad mi ni jasno kako mi se dalo sve ono pisat i to svaki dan! Al' ovo me sad samo uvatila dalmatinska fjaka; kad se vrnen u Zagreb jopet ću se ja na vas navuć, ne sumnjan.
Meni van je odi lipo iako mi već pomalo fali Zagabrija. Ne fali mi toliko da bih ga išla prigrlit iz ovih stopa, al' znate kako je... Ma izdurat ću još 2 tjedna odi, al' moran van priznat - ni se lako odmarat, triba i to znat!
Dragi je došo pa san malo manje živčana (apaurin mu je djelotvoran!). Tako mi prolaze dani. Vozamo se po Dalmaciji, izlazimo, ispijamo duuuuuuuuge kavice. Ma jučer mi ni njegov apaurin nije pomoga. Vozila san od Šibenika do Pirovca dvi i po ure! Mislila san da ću nekoga ubit! Zato, ako neko ide priko Šibenika, u popodnevnin satima van je pametnije spustit se u grad i izać na drugu bandu, brže ćete proć.
Ponila san digitalni fotić i mislila lipit odi slije, al' se moja plava glava ni sitila da triba i kabel ponit pa sad slije mogu eventualno telepatski pribacit na komp. Tuka, šta'š?!
Zalipila mi se guza za ovu stolicu. Vrag odnija i kožne fotelje! Odoh pit kavu (ja san se, naime, tek probudila!).
Toliko je vrimena prošlo otkad san napisala svoj zadnji post da san sad sila isprid ovog čuda i ko telac buljin. Ni mi jasno kako san prije izbacivala te tekstove iz sebe na kile, a sada, kad san si priuštila i stvaralačku pauzu, ko mali Mujo stojin (u biti, sidin, al' nećemo sad cjepidlačit!) i neman pojma odakle uopće krenit. Nekako mi ovo nije blogosfera (blogaška atmosfera).
Prvo, ni mi vruće jerbo puše klima, a ja san se naučila znojit ko stoka u onon svon stanu dok svoje pametnoće ostavjan u virtualnon dnevniku. Odmaj minus jer kako da mi sad navre inpiracija?
Drugo, sidin u udobnoj kožnoj fotelji u kojoj bi čovik moga komodno i zaspat, a da ga kosti ne bole kad se probudi. Kako da ja sad išta smislin dok mi je 'vako lipo? U Zagabriji lipo iman onu grezu drvenu katrigu i taman kad me križa počnu lagano štrecat, ja znan da inspiracija nadolazi.
Nisan ni gladna jer je frižider pun, a i baba ludilo kuva. U Zagrebu ne iden kuvat dok me grčevi ne uvate. Možda je u tome caka. Nema grčeva - nema ni inspiracije. :-)
Mogu van reć da ste mi, kad san tek došla, baš onako puno falili, al' onda san se navikla bez vas i sad mi ni jasno kako mi se dalo sve ono pisat i to svaki dan! Al' ovo me sad samo uvatila dalmatinska fjaka; kad se vrnen u Zagreb jopet ću se ja na vas navuć, ne sumnjan.
Meni van je odi lipo iako mi već pomalo fali Zagabrija. Ne fali mi toliko da bih ga išla prigrlit iz ovih stopa, al' znate kako je... Ma izdurat ću još 2 tjedna odi, al' moran van priznat - ni se lako odmarat, triba i to znat!
Dragi je došo pa san malo manje živčana (apaurin mu je djelotvoran!). Tako mi prolaze dani. Vozamo se po Dalmaciji, izlazimo, ispijamo duuuuuuuuge kavice. Ma jučer mi ni njegov apaurin nije pomoga. Vozila san od Šibenika do Pirovca dvi i po ure! Mislila san da ću nekoga ubit! Zato, ako neko ide priko Šibenika, u popodnevnin satima van je pametnije spustit se u grad i izać na drugu bandu, brže ćete proć.
Ponila san digitalni fotić i mislila lipit odi slije, al' se moja plava glava ni sitila da triba i kabel ponit pa sad slije mogu eventualno telepatski pribacit na komp. Tuka, šta'š?!
Zalipila mi se guza za ovu stolicu. Vrag odnija i kožne fotelje! Odoh pit kavu (ja san se, naime, tek probudila!).
