Sidin u birtijici, laptop u krilu, kavica na stolu, a nožice, sasvim nepristojno, na drugoj katrigi.

Dan je lip. Raja se u kupaćima prešetava po centru sela. Oni ča su zimus hodočastili u teretane i slična veselja, oskudnije su obučeni, of kors. Nije za čudit se. Toliko truda se isplati pokazat.

A kako san ja jedno nesustavno i posve površno čejade, tolika teretanska upornost mi je totalna nepoznanica, pa san navukla i veštu i maju i u kutku igran Solitare.

Petak je trinaesti i meni cili dan baš tako nekako i naopak. Danas san čak i beštimala, a ne sićan se kad san zadnji put to činila.

Sutra ću u modestiblejzaški kraj. Gren gledat lađe. I navijat za rođu. I on vesla. Kršna loza, brate, da ku će! :-)

Odlučila san ove godine malo uranit za metropolu. Fali mi da je to čudo jedno! Ovod san se izguštirala i više mi se niti na plažu ne dade poć. Napunila san baterije i sad bih ja to upucala u nove radne pobjede. Dok me još pobjede držidu. A toliko si dobro više ne mažen-lažen pa već sad znaden da neće ta faza dugo izdurat.

Oni kabel za spojit komp i fotić još nisan nabavila jerbo u pripizdini toga nima, a u Šibenik mi se ne dade vozit po gužvetinama samo zbog kabela. Iskreno, otkad san se ono nablejala, samo čilam. Pravo po dalmatinski! Valjda mi po tamburi još koktelčići kolaju.

Iman ogromnu ljulju na balkonu isprid kuće pa se uvečer, kad padne sunce, ninenanam sama. I čitkarat san počela. Sidnen lipo na ljulju, knjižica u ručice lagane i udri. Motori u glavuši su se, izgleda, stvarno počeli palit. Vrime od odmora je finilo. Triba sad u obnovu poć!

Za koji dan... ostavjan komad duše na toj dragoj ljulji i grlin onaj koji san ostavila ispo' tapeta o' stana, da mi čuva gnijezdo i grije ono što je ostalo od mene.



Zagrebe, vidimo se za koji dan.

Dotad... lađarim!