[srićon iman kasko]

Pita Lucy jesan stigla u metropolu. XVII se izdernjava da ča to pišen kako ne znan di mi je doma, a ja, ako ćemo iskreno, ne znan di mi je glava.

Kako već napisah, negdi u proliće počnen brojat dane. Pa se veselin onome ča san ostavila. I ondak, kad konačno dođe vrime od vijađa, sidnen u makinu, udren po gasu (blažena ova brzajuća strada) i za tri ure san kod svoje none.

Pa se javin svima, popijen kavušu, poslušan ča je novega i sve mi nekako leptirići u štumku, a osmijeh na faci. Onaj krembilski, znate već. :-)

E, pođen raspakirat kufere u sobi koja više nije moja, gledan stvari oko sebe koje nisu moje, prođiran po mistu i vidin da je neko ostavija autu na mojemu mistu ("ha, ni to višje nije moje!").



Ništa ni isto. To ni dom iz mojih sjećanja. Drugi ljudi kružidu po điradama, dica su sva izresla. I ne pozaju me. Njima sam samo jedno strano lice kojemu se moraju uljudno nasmijat da ih mater ne izbeštima.

Znate ča je najžalosnije? Družin se s judima koje znaden iz Zagreba. Je, jesu i oni Dalmatinci ma su jopet i priučeni dotepenci ka i ja.

Album sa slijama one ludaste mlađarije moran poslagat di mu je misto. Otrat prašinu tu i tamo, pogledat ča san sve bila... da se ne zaboravi.

Da se ne zaboravin.

Ma je moj život sta otkad san došla na odmor. Izbacilo me vrime iz tračnica koje sama sagradih.


Judi, turist san u svome mistu! I više se neću jidit ča mi ovi iz turističke oćedu naplatit boravišnu taksu. Znali su oni odavna da san se ja... odselila. Samo meni ni bilo bistro.

I Šibenik, Split, Ploče... Makarska, Zadar... Svugdi me bilo. I svugdi me ima. Ako ništa, barenko srodne genske kombinacije šetadu tim mistima... umisto mene.


Ja gren doma. Gren ovod.


P.S.
Svejedno san si dala još koji dan... lažuckanja. Došla mi prija iz Rijeke. I ona se pogubila po svitu. Skupa smo resle, skupa smo se razlile posvuda.

Možda zajedno kockice i poslažemo. Barenko na jedan dan... mislit ćemo da smo stigle doma, da smo stigle kući koja više ne vonja po nama.


P.P.S.
Jučer san bila gledit lađare. Svi vi koji to nikad niste vidili, neka van bude žaj. Stvarno je doživljaj ipo.
Ma me i tamo srce steglo. Vlastita rodbina me gledala u straju jerbo "moji" nisu stigli prvi. A moj ćaća in je glavni sponzor. Pa su me, umisto da me zagrlidu i izjubidu, gledali ki da san zločesta bič koja će in sad usrat veselje i uskratit lovušu za dogodine.
A ja san samo došla primirisat dio sebe... Ništa više.

Kvragu i šoldi!