Sidin jučer popodne u birtijici, laganini srčen kavicu, čitan knjigu u hladovini... Ma guštan!

Al', kurijožasta kakva jesan, nisan mogla ne čuti ča pričaju judi za stolon do mojega. Baba, dida, mater i dite. I pita dida tog malog vragolana:

- Koja je najvažnija stvar na svijetu?
- Biti strpljiv, na to će maleni.

I moran priznat da san se malo zamislila. A dida je pita barenko 30 puti pa je malon dopizdilo i počeja je vikat biiiiiiitiiiiiiii neeeeestrpljiiiiiiiiiv!

Ma kad se 'vako zeru zamisliš, stvarno skontaš da ga pametno i lipo uče. Evo, ja se ne mogu sitit kvalitetnije čovikove odlike od – strpljenja.

Jer i strpljiva budala na kraju dođe do onoga ča oće. A znan puno pametnih glava koje su se puten rasule.

Pa san se zapitala ča su mene moji doma naučili.

Ajmo silogizmon:

1. premisa: Dite moje, svi iz naše loze su ti pametnice.
2. premisa: Eno si i ti na natjecanju iz matematike rasturila.

Konkluzija: (a do iste san došla dičjon logikon) Ča ću bit strpljiva kad san pametna?!


I tako van je stvarno i bilo. U mojoj van se familji štuje taj kult sveopće pameti. A kad si pametniji odma si i bolji o drugih. A pametni ljudi zgrću lovu. Dakle, bez puno truda (ovo nemojte svatit doslovno), zato ča si pametna, i ti ćeš zgrtat lovu.

Problem je nasta kad su profešuri skontali da "mala pametnica" osin matematike ima i neke umjetničke afinitete. To su doma pokušali satrat u startu. Al' Ane je pamtila: Triba bit uporan, jerbo su i to vikali povremeno. Pa je crnila papirušine, lupala po klaviru, crtkarala šta i di je stigla...

Prvi udar je bija moj izbor fakulteta jer tamo idu samo oni ča in matematika ne leži. A to je bilo ravno priznanju da ista ni meni nije mila (šta nima veze s istinon). Tu san se već zacementala. Odustali su od mog zgrtanja love. Al'... barenko ću se udat jerbo su profešurice dobre – udavače! Ma vrime je letilo... a ja nisan ništo puno trzala na tu temu. Odnija vrag sve, sad definitivno zaključiše kako ništa od mene (a šteta, jer san, jel'te, bila pametnica ko dite)!

I evo se moj faks (iskreno se nadan) bliži kraju i ja bi tribala, ka, odlučit ča ću sa sobon. I unatoč tome ča mi 'va moja struka stvarno leži, nekako se baš ne vidin u tome.

Jer to ni pošten posal. Nima love!

Ma da i radin ovo za šta san se školovala, neću propast jerbo stvarno iman sve ča mi triba.

Al' još uvik oni dičiji zvrk u meni brunda: Jesi za to skule učila, da živiš na crkavici? Jel' te za to ćaća školova, da od*ebeš sve šta su tvoji godinama sticali?

I vidin ja da tu nima kruva. Rastegla se Ane između dva kraja. Nespojiva.

'Oću bit toliko tupava i otkantat ono ča mi leži?
'Oću bit toliko tupava i odjebat ono ča su moji gradili?

Iman filing, ča god da odaberen, fulat ću.




Judi, pazite ča dici pričate!