Volim promatrati izloge knjižara. Još milije mi je zavući se u kakav antikvarijat i njuškati onaj ustajali miris dobrih knjiga.

Ne znam jeste li vi primjetili, ali loša knjiga nikad nema tako dobar miris kao ona dobra, čitana knjiga.

Uvučem se k'o miš u najdražu rupu i biram polagano jednu po jednu. Nikad ciljano ne tražim. Zatitra duša kada pronađem onu koja mi treba. Kao da knjiga pronađe put do mene. Zapitam se često kud li je ta papirnata nesretnica dosad sve šetala, u čijim je domovima bila, čije ručkove mirisala. Jesu li je odveli na more? Je li vidjela mjesec? Sunčevu pomrčinu? Koliko je studentskih kava izbjegla?

Uhvatim se čak i da joj zavidim. Na svim izletima kojima je nazočila. Na svim pričama koje je čula. Na putu kojim je prošla. Poželim i ja tako, pretvoriti se u komad nečega, zavući se u kakvu nepoznatu torbu i osluškivati tuđe živote.

Smije se ona nama budalama koji je držimo u ruci, iščekujući kako ćemo iz nje iščitati život. Šapne mi ponekad da je ostavim na miru, da joj je dosta skitnje. Hoće mir u svom kutku na dnu najdonje police (jer, znate, i knjige imaju svoju hijerarhiju; one koje su se prežvakale ponekad postaju de mode i izbore nama smrtnicima neuočljive pozicije). Tada je pustim da se odmori. Znam što je praznina.
- Hvala lijepa. Doviđenja!, reknem prodavačici.
A ona valjda zna za taj tajni svijet pa ništa ne odvrati, samo kimne glavom i vrati se nekim svojim stranicama u kojima pronalazi život.