25.05.2004., utorak
Upute za život: kako se efikasno osramotit
Dragi dnevniče!
Danas san ispala totalna tuka. (Znan da zvuči za nevirovat, i da nećeš to odma popit, al tako ti je to bilo.)
Ma doša ti je na moj faks danas Pisac. Ono, doša čovik lipo govorit o svojin librima. A ja ga inače baš volin. Lipo čovik piše. Štono bi se reklo – zna znanje.
Prvo san zakasnila 15 minuti. Ne bi to ni bila bedera da nije bilo mista za sist osim u prvu klupu. I šta ću bidna, produžin laganin korakon do slobodnog mista. Baš pravo ispid čovika. Nekako me blido pogleda (valjda mu ni bilo baš drago), al šta se tu može. Iako, s tin pogledon je baš bija u pravu – on potega iz Šibenika i stiga na vrime, a ja dane gubin u zgradi do faksa pa san uspila zakasnit.
(Sad ću tebi priznat: bila san ti sa onon plavon K. na kavi. I ćakula se razvezla, znaš kako je kad se dvi Splićanke nađu, nema tu kraja. Kad san pogledala na uru već je bilo kasno, a i baš mi je nekako napeto bilo ić pogledat šta čovik ima za reć. Mislin, piše pametne libre pa valjda ima štagod pametnoga i za reć.)
I da nastavin... Sila ja konačno. Profešur ga predstavija... Trl, trl... Ma znademo mi svi već šta je čovičina napisala. Al mora se taj neki uvod reć. I prvo nan je svima bilo neugodno išta pitat. Al Pisac se snaša pa počeja pričat dogodovštine iz bivšeg režima i popadali smo sa stolica. Ono, nama je to teški SF, nemoš virovat da se to sve događalo. A i faca je dobar govornik pa je to taman začinija sa dobrin točkama humora di je tribalo. Zna miru, šta je – je.
E, i onda su judi počeli postavjat svakakva pitanja. Sve nešto pametno. Svaka čast, vidi se da studiraju. Onako, baš dobra neka atmosfera. A mene ti je cilo vrime nešto kopkalo. I mislin se oću pitat, neću pitat. I vrag mi nije da mira – zinila Ane.
Al moran ti prvo objasnit šta je to mene uopće kopkalo.
Frajer je rodon iz ćaćinog mi kraja. I sad san ja u jednoj knjizi zamislila da on opisuje jedno meni dobro poznato misto. I ne bi to bija problem da on nije baš na samon početku knjige napisa da nije važno koje je to misto jerbo da se judi ne pripoznaju. A znaš mene, kad čovik kaže nije važno – meni odma postane to najvažnija stvar na svitu.
I sad se ja mislin oću – neću; a čovik je lipo na početku knjige napisa da ne pitamo jer da neće reć. I fala Bogu da san pitala (onako san to, ka malo pametnije formulirala, al zna on da ja pitan pizdariju). I kaže on meni koje je to misto. I to je koje san i mislila. I pogleda me onako alaaaaaaaa glupače pogledon. I baš mi nekako bija crnjak.
I rekla san da više neću tražit trač-elemente po pametnin librima. Vidi di me to dovodi.
Ako ga ikad sritnen u ton nan zajedničkon mistu – bit će mi bruka totalna. Tamburu ću zalipit pogledon u pod i drito naprid. Ne vidin, ne čujen i ne želin više ništa znat.
Ko me napravi vako lajavu...
Al opet san nešto naučila. Sad mi je jasnije ča ovi sjevernjaci više šute od nas južnjačkih lajona – znaju judi kad triba stat s laprdanjen. Ako ništa – ispadu pametniji.
Danas san ispala totalna tuka. (Znan da zvuči za nevirovat, i da nećeš to odma popit, al tako ti je to bilo.)
Ma doša ti je na moj faks danas Pisac. Ono, doša čovik lipo govorit o svojin librima. A ja ga inače baš volin. Lipo čovik piše. Štono bi se reklo – zna znanje.
Prvo san zakasnila 15 minuti. Ne bi to ni bila bedera da nije bilo mista za sist osim u prvu klupu. I šta ću bidna, produžin laganin korakon do slobodnog mista. Baš pravo ispid čovika. Nekako me blido pogleda (valjda mu ni bilo baš drago), al šta se tu može. Iako, s tin pogledon je baš bija u pravu – on potega iz Šibenika i stiga na vrime, a ja dane gubin u zgradi do faksa pa san uspila zakasnit.
(Sad ću tebi priznat: bila san ti sa onon plavon K. na kavi. I ćakula se razvezla, znaš kako je kad se dvi Splićanke nađu, nema tu kraja. Kad san pogledala na uru već je bilo kasno, a i baš mi je nekako napeto bilo ić pogledat šta čovik ima za reć. Mislin, piše pametne libre pa valjda ima štagod pametnoga i za reć.)
I da nastavin... Sila ja konačno. Profešur ga predstavija... Trl, trl... Ma znademo mi svi već šta je čovičina napisala. Al mora se taj neki uvod reć. I prvo nan je svima bilo neugodno išta pitat. Al Pisac se snaša pa počeja pričat dogodovštine iz bivšeg režima i popadali smo sa stolica. Ono, nama je to teški SF, nemoš virovat da se to sve događalo. A i faca je dobar govornik pa je to taman začinija sa dobrin točkama humora di je tribalo. Zna miru, šta je – je.
E, i onda su judi počeli postavjat svakakva pitanja. Sve nešto pametno. Svaka čast, vidi se da studiraju. Onako, baš dobra neka atmosfera. A mene ti je cilo vrime nešto kopkalo. I mislin se oću pitat, neću pitat. I vrag mi nije da mira – zinila Ane.
Al moran ti prvo objasnit šta je to mene uopće kopkalo.
Frajer je rodon iz ćaćinog mi kraja. I sad san ja u jednoj knjizi zamislila da on opisuje jedno meni dobro poznato misto. I ne bi to bija problem da on nije baš na samon početku knjige napisa da nije važno koje je to misto jerbo da se judi ne pripoznaju. A znaš mene, kad čovik kaže nije važno – meni odma postane to najvažnija stvar na svitu.
I sad se ja mislin oću – neću; a čovik je lipo na početku knjige napisa da ne pitamo jer da neće reć. I fala Bogu da san pitala (onako san to, ka malo pametnije formulirala, al zna on da ja pitan pizdariju). I kaže on meni koje je to misto. I to je koje san i mislila. I pogleda me onako alaaaaaaaa glupače pogledon. I baš mi nekako bija crnjak.
I rekla san da više neću tražit trač-elemente po pametnin librima. Vidi di me to dovodi.
Ako ga ikad sritnen u ton nan zajedničkon mistu – bit će mi bruka totalna. Tamburu ću zalipit pogledon u pod i drito naprid. Ne vidin, ne čujen i ne želin više ništa znat.
Ko me napravi vako lajavu...
Al opet san nešto naučila. Sad mi je jasnije ča ovi sjevernjaci više šute od nas južnjačkih lajona – znaju judi kad triba stat s laprdanjen. Ako ništa – ispadu pametniji.
