Putovala bih ali kuda da otputujem kada kao ni mnogi jedva imam za osnovno a nekada sam to mogla jer mi je majka putovanja priuštila (uvijek je jedan kofer bio spreman sa potrebnim stvarima) jer ona se probudila i rekla "danas putujemo ti i ja, a kuda znati ćeš kada stignemo".
Sada ne mogu nikuda putovati, ne mogu igrati rukomet, ne mogu trčati bosa po rosnoj travi na nasipu, ne mogu plesati, ne ne mogu ništa a tako bih voljela.
Možda jednom...možda nikada... ostvare se moji snovi.
Znam da nikome nije lako da svi imamo nekih želja ali idu naprijed i ne gledaju iza sebe jer ono iza lako zaborave, znam da me ne vide ni kada ih gledam kako zamišljeno hodaju središtem grada i ja bi sva ta tužna lica zagrlila ali...
Ne, ja ništa ne mogu.

(poklanjam vam svima ove mirisne ruže jer u njihovim laticama je dio mene)