Primila me sada želja za pisanjem. Kome da pišem, što da pišem kada moje pisanje nije pisanje nego je kukanje, plakanje, ridanje, traženje, tuga, jad i bijes, istina koju nitko ne shvaća istinom, ali ja nikako da pišem suprotno, da pišem ono što mnogi vole čitati.
Ne, ja ne znam pisati o politici jer me politika nikada nije niti me interesira, ne ja ne znam da se služim fotoaparatom jer tutlek sam za tehniku čak imam i mobitel star nekoliko godina na tipke jer ovaj na tach je za mene viša matematika a ja samo znam osnovne operacije matematike koju svakodnevno koristim kada idem u dućan kao i većina jer sve što kupujem, kupujem gotovinom jer za mene su kartice nepoznanica.
Ove dane ne prakticiram ni zbrajanje jer nemam love s obzirom da ne idem u grad pa tako uživam u prežganoj juhi i prženom starom kruhu.
Žao mi je svih ljudi i životinja koje su nastradale u poplavama a ja im ne mogu pomoći nikako osim da gledam u nebo i nadam se da sunce sja čim više zvala sam i onaj humanitarni broj telefona ali moja kanta od mobitela nema dosta kuna a to me strašno ljuti jer nemam sredstava na računu. Stvarno sam baksuz kojem ništa ne polazi za rukom pa čak ni ovaj tekst.