Sjedim, slušam omiljenu glazbu i pitam se kada će mi netko bilo tko napisati poduže pismo pisano rukom i poslati poštom jer u poštanski sandučić dolaze samo računi u kojem nema toplih nježnih riječi. Znam da nitko nema vremena za sebe pa tako nema ni za druge, pa tako nema vremena bilo kome napisati pismo na komadiću papira, s druge strane postoji tehnika i olovku i papir sve više zaboravljamo, kao što zaboravljamo i druge jer vremena imamo sve manje.
Volim pisati pisma ali kome da ih pišem osim sama sebi a to nikako ne bi imalo smisla, pisala bih pisma onom koga volim ali znam da ih nikada poslala ne bi ne zato što ne želim, nego zato što znam da ih ne bi pročitao niti mi odgovorio kao što ni sada njegov prijatelj ne odgovara na poruke maila a toliko nježnosti već dugo čitala nisam kao u ovih spremljenih dvadesetak poruka prije nekoliko tjedana i sada se bar zbog njih imam čemu smijati kada mi je dan grozan.

evo vam i malo smijeha od mene


Razgovaraju dolar, euro i kuna. Reče dolar: Ja sam k’o tigar, kada skočim, rušim sve pred sobom! Na to će euro: Ja sam k’o antilopa, kad ja skočim nitko me ne može dosegnuti! Tada reče kuna: Ja sam k’o lav, kad vi skočite, ja riknem!˙