Muka mi je od ove zime i hladnoće, od invalidskih kolica bez kojih se kretati ne mogu, od pričanja pojedinim ljudima tko sam i što sam jer imam 46 godina života koji je užas jer živjeti tako kako ja živim nikome ne bih poželjela. Znam da bi svi koji su bolesni voljeli i željeli biti zdravi, željela bih i ja jer dosta mi je mene ovakve kakva sam i dosta mi je da se nekome moram opravdavati a uistinu ga nikada nisam srela, dosta mi je napada osoba koje nikada nisam srela jer nisu ovdje u blizini i nikada biti neće iz samo njima poznatih razloga.
Zahvalna sjam svima koji su mi pomogli sa srcem ali žao mi je što sam primila pomoć od osobe koja ima dva lica i koja misli da zna sve, ne ne zna ona zna samo jedan dio a drugi nikada saznati neće jer nema čisto srce ni čistu dušu.
Mnogo puta sam joj se zahvalila, ali to njoj nije dovoljno i samo neka se strpi ja ću joj uskoro njenu pomoć vratiti jer nekad moraš poklonjeno i vratiti s obzirom na to da osoba svojim pričama neprestano kopa i blati a sama se ponudila da mi pruži pomoć.
Muka mi je od moje bolesti, od svega i neprestano sama sebe tjeram da izdržim ali ne mogu snage više nemam. Voljela bih da me nema jer tada bih bila sretnija.