Toliko toga bih sada ispisala na ovaj elektronički papir ali ne znam još uvijek koliko je fond slova za jedan post tako da ću biti kratka jer mogu napisati tekst i u nastavku, mada znam da nikome nisu interesantna moja jadikovanja i da im a boljih, puno boljih tekstova od mojih. Pišem da bi iz sebe izbacila muku, da bih mogla izdržati teret koji mi je postavljen.
Svi mi imamo teret ali ga mnogi znaju skrivati od sebe i od drugih, to je koji puta dobro, a koji puta nije, ja javno iznosim sve o sebi i tu sam gadno pogriješila, ali naučena sam od malena da skrivanje nije rješenje i moja istina je istina iako pojedinci misle da sam stara baba (to je njihovo pravo) ja znam da sam u najboljim godinama samo s malo mozga jer vjerujem svakome pa i osobama kojima ne bih trebala jer kasnije ispostavim da nisu ono kakvim su mi se u početku pokazali, te sada neprestano trpim napade od jedne bolesne žene.
Jednom mi je pomogla i hvala joj na tome (ni sama ne znam koliko puta sam joj se do sada zahvalila, sada tu pomoć traži nazad jer i o meni svugdje iznosi laži i iskrivljene dijelove mog života jer tako njoj odgovara (to je opet njeno pravo)
Fizički sam bolesna (cerebralna paraliza) ta bolest nije nasljedna, ali nisam maloumna i ne konzumiram ni tablete a kamoli neke droge kako ona tvrdi, da moj stariji sin imao je problema, ali sada je bolje i pod tretmanom je i gleda tv (utakmicu), a ne kako ona tvrdi da je u zatvoru.
Da, bila sam ljubavnica oženjenom muškarcu ali kada sam saznala da ima ženu rekla sam mu da se vrati k njoj, a ja ga nikada nisam niti ću ga zaboraviti.

Živim tako kako živim, moje životno smeće je moje, a pitam se koliko ona životnog smeća kod sebe ima kada joj je drago iznositi neistine o drugima a sebe i svoj identitet skrivati daleko od sviju, te istinu o sebi skrivati kao zmija noge.