Evo ponovno ja pijući kavu u caffeu moram nešto natipkati jer to je postala moja rutina, moja terapija jer jedino tipkovnica podnosi moju glupost i prsti tipkaju slova iz moje zbrkane glave koja više razmišljati ne može iako bi htjela. Svako jutro u kupaonskom ogledalu ugledam budalu koja razmišlja o prošlosti koja se vratiti neće, budalu koja se nada da će sreća pokucati na vrata, a kada se odmakne stvarnost je lupi po glavi i tek tada vidi da je stranost prema meni i većini surova.
Znam voljeti, slušati, ali kada to meni treba nigdje pronaći ne mogu jer onaj koda sam voljela i koga volim i voljet ću daleko je.