Zašto nikada ne priznamo sebi i drugima da nam je teško, da smo sami, da nam je potreban iskreni razgovor, dobar prijatelj koji nas ne razumije jer je i njemu teško ali se trudi jer slušajući nas može bar malo pomoći sebi. Kako?Ovako, manje više sve nas muči besparica, gubitak posla u kojem smo davali sve od sebe, a sada nas ne trebaju više jer su shvatili da smo sposobniji od njih, da radimo što radimo bez prestanka, ne oni ne trebaju pametne radišne ljude jer s time dokazuju svoju nesposobnost, radišnom čovjeku lakše je dati otkaz no sebi. Zašto nikada ne priznamo da smo umorni od nepravde, da smo izgubili osjećaj bliskosti s drugima i sami sa sobom, da nemamo vremena šetati parkom i družiti se sami sa sobom ili s prirodom?
Pišem ovo, ali ne znam kome jer mene nitko ne razumije i neće me razumjeti jer dosta mu je njegovih problema, te su mu moja pitanja suvišna.
Što čekam, čemu se nadam? Ne, ne znam i nikada neću ni znati jer vrijeme prolazi i svi smo sami potpuno sami sa svojim problemima, koje maskama skrivamo jer pod maskom je bolje.
Moja iskrenost ništa ne znači nikome jer istina se treba sakriti, a ja to ne mogu i ne znam ...

Andrea

rubrika ludilo, koju stavljam pod humor jer te rubrike na popisu nema