od sjedenja u stanu i gledanja kroz prozor kako dosadno kiša pada i muka mi je od moje bolesti koja me je vezala za kolica pa ne mogu nositi kišobran. Znam sada će mi mnogi reći da postoji kabanica, ali meni su ramena poput trokrilnog ormara i ne mogu nigdje pronaći svoj broj kabanice i jednostavno ludim jer sam vezana za zatvoreni prostor a ne mogu dugo boraviti u zatvorenom.
Neprestano molim anđele da moje noge budu zdrave kao što svi koji imaju neku bolest mole da ta bolest nestane jer nije lako biti bolestan i ovisan o drugima ili lijepom vremenu da izađe iz svoja četiri zida.
Sretna sam što imam kave i što mi je sin pokazao kviz na fb kojim vježbam svoje zahrđale moždane vijuge, a dani mi sporo prolaze urlam ali nitko ne čuje moje urlikanje za toplim zrakama sunca.

volim vas ja koja lupam glavom u