Spava mi se, a ne mogu, zaklopila sam oči, a budna sam jer bojim se sanjati snove u kojima sam sretna, zdrava i puna elana jer kada se probudim ništa se promjeniti neće. Znam anđele da moram imati snage i volje ali ne znam od kuda da snagu crpim osim od sebe, a ja stvarno više snage nemam ići niz brdo i penjati se tamo gdje nema cilja ikako se nadam da postoji sreća i za mene daleko, daleko negdje, ja je sigurna sam nikada neću dostići jer ona trči a ja trčati ne mogu više.
Dosta mi je govoriti biti će bolje, dosta mi je dana bez smijeha, bez razgovora, dosta mi je tuge u duši, dosta mi je lijepih snova i surove stvarnosti, dosta mi je mene same jer ja sam teret sebi i drugima oko sebe, ja više sebe ne mogu voljeti. Koliko god se trudim da živim život dostojan po svojim mogućnostima, koliko god drugima uzaludno govorim da želim normalno raditi nitko me ne čuje jer me ni ne primjećuje jer ni drugima danas nije lako iako imaju zdravlja i mogu sve i oni se bore da normalno žive.
Dosta mi je tuge u tuđim očima, dosta mi je lica bez osmijeha, dosta mi je suza koje ne teku niz obraze, dosta mi je traženja ispravnog puta, dosta mi je laži i obmana.
Želim da svi imamo sretne dane, da nitko više bolestan ni gladan nije jer nisu to zaslužili, zaslužili su biti sretni, zdravi s osmjehom na licu jer oni znaju voljeti sebe i druge.