Jednostavno pitanje na koje ne mogu i nikada neću naći odgovor ma koliko god se trudila da ga nađem. Griješila sam znam i pojedine greške dan danas ispravljam i tražim rješenje za dalje, uporno pokušavam dokazati sebi da imam snage imam volje ići putem kojim idem a vidim da taj put samo ide nizbrdo, da sam postala teret svima oko sebe, da ja kao ja više ne postojim jer nemam ni snage ni volje tražiti oprost za svoje postupke, jer sve što radim, radim krivo.
Svjesna sam da nikome život nije posut ružinim laticama, da je život trnovit i da većina sama pronalazi izlaz a ja više sama ne mogu, nemam snage jer sam se izmorila od zamolbe za boljim sutra.
Zašto mi anđeli ne podare jedan dan sreće? Ne, ja je nisam zaslužila, a "oni" znaju razlog.
Zašto niko za nikoga nema vremena? Hoću li ikada ikome biti potrebna?

vaša Andrea