objest, ljubomora& stuff like that

12.11.2004., petak


ja
Tužno je to, kakvi smo mi svi. Bezobzirni.Jedan smo trenutak, kao dobri, a drugi i da ne pričam......
Nitko me nikad neće moći razumjeti , ali, ja ovo ipak pišem.ako me itko razumije neka mi pomogne da se irazim!!!!
Nemogu vjerovati da sam vjerovala nekim ljudima da me nikad neće izdati. Trebalo mi je neko vrijeme da to shvatim. Tako sam bila naivna. I smiješno od mene da sanjam sa ćemo jedan dan biti složni. Povezala sam to sa činjenicom da nitko nije savršen. I sada kao iz one pijesme od beyonce imam samo sebe i znam da nikad neću razočarati sebe. Nema potrebe da plačem zato što sam shvatila. Mnoge ove godine trpila sam sve i svašta od činjenice da su me svi iz razreda mirzili. Taj osjećaj se ne može opisati, pomisao na to da ti svi govore da si ružan i glup i jadan može svakoga povrijediti i zbog toga sam puno puta plakala. I nakon što me auto udario (i skoro ubio) kada sam se vratila u školu svi su oponašali kako ja prelazim cestu, pričam o barbikama i kako sam ćorava pa ne vidim da je predamnom auto. Užas. To se nemože opisati. I još uvijek su me svi mrzili a ja sam to trpila. U 4. razredu prestala je invazija na mene. I valjada baš zbog tog psihičkog maltretiranja sam postala jača, neke sam uvrede trpila, a i isfrustriranija, nekad sam pokvarena sama sebi. I još k tome da znam da nitko nije savršen ja to uporno svaki dan pokušavam biti. Da nastavim, u četvrtom razredu je počelo ruganje na moje fizičke nedostatke (vitiligo, nedostatak pigmenta) Nina me zvala „Dalmatiner“ i tako sam do petog rezreda (od četvrtog do petog rzr. ) bila kuja , odbacivala sam bilo koje zbližavanje s ljudima zato što sam se bojala sa će me tretirati kao smeće. U petom razredu sam prestala biti takva i opustila se. Jedine one koje su bile uz mene kad su me svi mrzili su bili Tina i Marina. Počela sam se družiti i sa Emom i Antom. Upoznala sam Emu i sad ju poznajem _u dušu_ ili tako nekako . Uvijek je bila uz mene kao i Anta i još neki ali to ću kasnije , ali Antu neću spominjati zato što sam nju već opisala u zadačnicu a sad je i na Emu došao red. Da se na zavaravamo nismo odmah postale na frendice , jer trebalo nam je prilogođavanje. Kad sam ju potpuno upoznala saznala sam da je ona vrlo draga osoba, dobra, ponekad bi se svađale ali to zaboravimo sad. Volim ju baš takvu kakva je, i uvijek će mi ona biti mjesto gdje se mogu sakriti u nagorim trenutcima , biti slobodna , bez problema govoriti stvari koje nikad nikome nisam govorila. Samo njoj. Jer za mene ona je jedinstvena neponovljiva prijateljica. Uvijek ću biti tu za nju. Uvijek. I ako se poslije osnovne ne budemo družile, neka zna da bilo kada (sutra, za 10, 10, 30 ,1000) godina biti ću tu za nju. I nemogu reći da sam ja savršena, nisam ja neka svetica pa da nisam tračala. Tračala sam ja , ali ja to priznajem, za razliku od nekih.
I kada govorimo o Nikolini ona je isto ljudsko biće i nije da ja nju mrzim ili tako nešto. Ali ja govorim svoje mišljenje. Mislim da se ona neće uklopiti, jer, nikada ju nećemo smatrati da je ona akačica i da je bila s nama 7 godina. Nikolina je dobra osoba kad si s njom nasamo ali kada nisi onda...... I nije da ju ja ne volim. Ja sam, jednostavno, vezana za svoj razred, i nemogu se zamisliti u srednjoj baz vas svih. Ne mogu si zamisliti dan bez Lukinog „pih“ ili bez gašpertovih glupih izreka ili bez Karlovog živciranja. Nedostajati će mi stvarno svi. Od prvog do dvadesetdevetog. I nedostajati će mi i dobre i loše stvari. Ali danas mi je smetalo što je Nina u školi govorila da se nikolina neće uklopiti a sada na internetu piše da smo mi podli i takve stvari. Neki ljudi ti nemogu reči istinu u lice. Nemaju za to hrabrosti, ja i još neke cure smo rekle svoje mišljenje Nikolini a nismo ju tračali, sve smo joj napisali na papir.
Mislim da nikad neću imati priliku za to pa to sada pišem. Sve vas volim i nemogu skoro za nikoga reći da ga mrzim ( to govorim samo kada sam bijesna). Volim vas sve , volim čak i Nikolinu ali ne i njeno ponašanje.
To je sve.
Morate me shvatiti kad sam bezobrazna, jer, još pokušavam zaboraviti koje su mi neki ljudi radili u nižim razredima. Ali nažalost, znam da nikad neću. I zbog toga nisam samouvjerena (kao što neki govore) i uvijek ću se bojati zbog toga da me ljudi neće prihvatiti. I ponekad zbog toga mislim da sam manje vrijednija. I zbog toga sam nekad isfrustrirana. Ali , za rezliku od nekih ja sam dobro prošla, bez trajnih psihičkih oštečenja. I svakim danom pokušavam sakriti taj strah i savkim danom pokušavam biti sve bolja i nadam se da ću jedan dan biti takva kakvu sam se zamišljala. Jer ima toliko puno osjećaja a tako malo riječi. Neke se stvari ne mogu opisati riječima i nadam se da ću nači neku osobu koja će me potpuno razumjeti u ovim situacijama. Ali dok je još nema ja ju nosim u sebi. Znam sa ja razumijem sebe. A drugi ni netrebaju.
žu

- 19:23 - Komentari (17) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>