z.l.e.v.A.n.k.a.

Živio! (tak se na slovenščini kaže Bok! aha, aha, turisti su tu s razlogom!)

Znam, znam, prava sam bič i tak svi ti lijepi nazivi i izvedenice raznih riječi, majka i pas u bludnim radnjama end sou on.. kaj se nisam, jelte, javila da odlazim i da vas ostavljam same, samcijate u društvu još nekoliko aktivnih blogova (negdje oko cca otprilike približno 31412-ak blogova) ali što ćeš.. takav je život.

Eto, dragi moji i predragi, danas sam se (opet) vratila s mora..
Bila ja (opet) u Barbarigi (tj. Betigi) i bilo je baš kul.
Naravno, ja kao deklarirani baksuz, imala sam pehova kao namještenih, ali, oh ne, oni NISU bili namješteni, ne, ne! Oni bijaše slučajni, nenamjerni, neplanirani i nadasve neželjeni.
Dakle, da počnem..

Sve se dogodilo vrlo brzo (kako kaže puž).
Poziv za odlazak na sea sam primila u srijedu, tek nekoliko dana (točnije jedan dan, čak čitavi četvrtak!) prije polaska. Dobro, nije bed, ne treba meni puno za staviti četkicu za zube i kupaći u torbu, ALI kaj s nogama?!? To se mora skrčiti, ta šuma, berek, park prirode "Dlakavi Dvonožac"..
Budući da ja sve radim u zadnji čas, borba s dlačicama počela je u petak oko 18h. Ajde, uzimam u desnu ruku epilator marke Filips i krećem.. drrrrrrrrrrrr.. Osjećam kako mi krupne kapljice znoja probijaju kroz glatko čelo.. kapaju po uzdignutim grudama rodnim i kao da viču.. no, zanesoh se.. gdje stadoh? Aha, da.. Dakle, drrrrrrrr po dlačicama kadli zvoni mobilni aparat kraće zvan mobitel.

Halo? – čuje se mili glasić, moj.
E bok, mi dođemo za 15 minuta, ok? – javlja pozivateljica koja me pozvala na more.
Eeerrrmmm, ok. – zbunjeno odgovaram gledajući u glatku lijevu nogu i dlakama obraslu desnu.

Znajući da se još nisam do kraja spakirala, a trenutno sjedim gola (onda sam sjedila, ne sad sad) i rješavam kritično područje, isključila sam epilator i spremila ga u torbu misleći Ma tam ima struje, dok dođemo bum si ju tam očerupala, nema frks. Mene to iovak ionak ne jebe.
Čekam ja, čekam.. prođe 15 minuta, prođe 16.. prođe 27, 34.. nema nikoga.. Jebote, nisu me valjda zaboravili? Pa nisu. Valjda. Već sam si mogla srediti desnu nogu! Al kaj ako dođu, a ja drrrrrrrrr.. ne bi bilo u redu. Ili.. da idem? Sad počnem, možda ne dođu.. Ili ne? Ma, idem. Ne, sigurno budu sad došli. Već sam si mogla, gle kak ih dugo nema. Idem. A fak, došli su. – razgovor mene sa mnom.

Kak ste mogli zaključiti, otišla sam na more s jednom dlakavom nogom.
Dobro, nije bed, kolko ljudi je dlakavo.. a moja leg ni nije nekaj baš tak strašno. Zapravo je baš slatka i simpatična. Naravno.

Vozimo se mi, vozimo.. od moje kuće do prvog dućana (vozaču je nešto trebalo iz njega) kadli meni moja trajnožareća lampica zasvijetli malo jače no inače..
VINO!!
Jebotesedammekanihgovananauzavrelomasfaltu pa vino sam ostavila doma!! Domaće (moje) crno vinčeko! Na stepenicama! Vidim ga u glavi kak usamljeno čami u tami! Ne, neee, neeeee!!
Panično zovem majku svoju..

Halo? – majka se zbunjeno javlja misleći Pa još nije ni otišla, a već me zove?
Majkaaaa!! Vino sam doma zaboravilaaaa!! Molim teee dopeljaj ga do dućanaaa!! – mirno joj objašnjavam situaciju.
Dobro. – majka oduševljeno odgovara.

Dobro je, vino je na sigurnom, sve je ok.. Nabrajam u glavi jel sam sve uzela.. jesam. Dobro je.

Dođemo na more.. bil je mrak. Ajde dobro, nebum si ju danas, bum si ju sutra ujutro. Nogu, that is. Otuširah se u ledenoj vodi i hrk hrk.

Juto svanulo, nos – zaštopan. Jednoručno bez gledanja tražim kapi za nos po torbi.. Našla sam – oštru britvicu.. koja mi je elegantno prerezala nokat na pola. A baš sam si mislila dal da uzmem onu sa zaštitnom plastikom. Hm.. da.. nisam. A trebala sam. No, nema veze, sve je to slana voda izgrizla i zaliječila. Divota jedna.

Jutro još uvijek traje, striček Štef izgovara:

Je cure, nema dosta struje za frižider ni za peglu ni za fen (ja ne koristim nikakva pomoćna strujna pomagala na moru osim žarulje i frižidera, nek se zna – btw) ni za ništ osim svetla (solarno)
Haha, baš duhovito striček Štef, ajde vi lepo zaštekajte te kableke da si ja nogu sredim. – kazoh ja osobno, misleći da se šali on osobno.
Nema.
Kak nema?
Pa lepo, evo, nema.
?? !? !?!?!?!??!? – ovako je izgledao izraz mojeg lica.

Na kraju je struju posudil od suseda da si ja popukam dlačice, maje maje sjatke djakice na nogici. Sve ok. Imale smo frižidera: susjedova struja + naš kabel. Funkcionira.

Kupih vodu litara 5 i stavih je u zamrzivač iznad frižidera.. zamrznula se voda.. i gle čuda! Malo se raširila i više ju nismo mogle izvaditi! Jupi. Kak je to super i kul.

E, da.. haha, duhovito.. Strahota. Uzele smo tunu u onim malim okruglim limenkama i, haha, nismo, haha, uzele otvarač. Haha. Umirem. Haha. Da, i tam nam je bilo smiješno, strahota, nismo k sebi mogle dojti kak smo se strašno smijale. No, takve male konzervice nas, velike djevojke, ne mogu spriječiti da ih pojedemo. Snašle smo se i sve ih pojele. Nema s nama zajebancije.

Gledatelji na plaži (slučajni i stalni), upucavatelji s kultnim "Cure, odakle ste? Se možemo upoznati?" itd.. No, nas to nije zanimalo. Mi smo se predale moru.. i suncu.. i kremicama.. uljima.. na plaži.. gotovo gole.. nauljene.. kao ribe spremne za pečenje. More, sol, sunce, plaža.. ah..
Prvo smo bile nas 4, a nekoliko dana kasnije su došle još 2.. sveukupno 12 komada lijepih, mladih, čvrstih, nauljenih, svjetlucavih sisa na okupu.

Milina, kaj da vam pričam..