mrachni katuni i nesavremena razmatranja

gomila razbijenih ogledala
lezala je u krvavom pesku
i hiljadama surih ochiju
hladno me posmatrala.


nepomichno, kao bledolika
devojchica uobrazena u svojoj
gladnoj, utisnutoj lepoti.


previshe sam pripremao susret
i to je slutilo na zlo.
lepota je tako retka stvar,
tako ih malo pije sa moje
fontane.
tako mnogo jalovog zaljenja,
tako puno izgubljenih sati !


u tishini koju uvek sobom nosim,
na uzarenom, od krvi pijanom
pesku i dalje -
gomila i ja.
"ko si?" prosiktah kao da me
istina zanima.
"ja ti sam, onakav kakav jesi"
po prvi i poslednji put
promrmlja gomila hrapavim glasom.



kopao sam za blagom cara Radovana, i umesto na obecanu riznicu blazenih misli nabasao na ovu pesmicu. uchinila mi se dostojnom ovog djubrishta uzaludnosti.
rado je delim sa vama, mojim dragim chitaocima, u chijim sam pustim srcima,i po ljudskim zakonima sa pravom omrazen.
moj sin skache mi po glavi, i ledjima dok ovo pishem . to mi jako prija. umoran sam.
laku noc, dobar dan !

you say good bye
i said hello ....

do sledeceg chitanja
smrt fashizmu !
sloboda slobodnima !

teshko mi pada oprostiti se od vas, jer uopshte nisam sa vama ...