mrachni katuni i nesavremena razmatranja

a Ti, hajde reci kada cesh doci ?
jednog dana, pruzajuci ruku
nad chetvrt u kojoj zivim,
u sazreli chas kada zaista ochajavam ;
u trenu grmljavine,
uplashenog, iscupacesh me bez pogovora
iz mog tela i tela opklopljenog korom
mojih misli-slika, tog smeshnog svemira,
ostavicesh u meni svoju uzasnu sondu,
strashnu bushilicu Tvog prisustva,
podici cesh za chas svoju pravu i nenadvisivu
katedralu
izbacujuci me pravo u vis
kao djule, ne kao choveka,
DOCI CESH.


doci cesh, ako postojish,
domamljen mojom nespretnoscu,
mojom odvratnom samostalnoscu,
dolazeci iz Etra, ispod mog ispreturanog "ja", mozda,
nije vazno odakle
bacicesh moju shibicu u Svoju bezmernost
i - ode Misha.


ili shta ?
niklada ? ne ?
reci, debeli Usude, gde bi onda hteo da se sruchish ?