Što bih ja zapravo htjela -
Zaista bih htjela da mogu iskreno pisati svoj blog.... zaista! I to ne neki skriveni, već ovaj moj. Ali ne mogu  . Neki bi me se tada odrekli - i to doslovno. Neki ogovarali.
Ovako se on sastoji od pokoje slike ili linka na album (koji onda opet sadrži cenzurirane fotke) ili kakvog posta sa skrivenim značenjem. Ne veseli me to - nikako.
Voljela bih dosta toga izbaciti iz sebe. Možda bi me netko i razumio, možda i ne bi ali ...
I želim podijeliti kako sam "i prvu operaciju i 5000-u proslavila na isti način. Pićem i s 2-e mrak ženske" ~ ako netko ne prati "Reži me" ovo baš i neće razumijeti. A ja sam sebi po nekim stvarima baš slična (mom) dr. Troyu - on i ja nikako odrasti.
Toliko je toga izdešavano (i dosta toga i boli) a ja to nikako da kažem svima.
I već mi je dosta što me od moje obitelji nitko i ne poznaje - kad bi vi to čuli pretpostavljam da bi mi umrli od smijeha. Pitali bi se - zar mi pričamo o istoj osobi, ma nije moguće  .
Ali tako mi je uvijek bilo lakše, klimati glavom i ići linijom manjeg otpora. Oni su sami zaključili da se ja napijem od 1 čaše vina (hallo  ). Možda je tako i bolje.
Možda mogu početi nekom beznačajnom stvari poput - mislim da ću eksplodirati ako još jednom čujem kako je njen (valjda savršeni) sin nestao usred njenog rođendana (oni mislili išao napuniti auto benzinom) i vratio se s kolačima. On je tako uvijek pun iznanađenja ... bla-bla. A istina je - sin (najdraži) nije kupio ništa! I nazovem ja usred dana i pitam - "Kaj ste kupili mami za roćkas?" On meni - "Ništa!" Ja - "Pa daj odi bar po neke kolače ili neš' slično!!! Vidi jel' kaj još uopće radi". I to je cijela istina. Mislim, naravno da joj ja nikada ne bih rekla istinu. Čemu, nema smisla. Ipak sam iznad toga - ali još uvijek nisam iznad toga da gotovo svaki (jebeni) put to moram slušati!!! Grrrr 
I željela bih pisati što sam sve "radila prošlog ljeta" - možda da ipak otvorim novi blog! 
Imate prijedlog za ime??
|
