…osjećam te, predaješ mi svoja stopala,
ja ne perem samo pijesak,
ja ti s kože skidam slojeve tjeskobe koju si
nakupljala u gradovima punim sivila i betona.
Ja sam velika, slana arhiva.
U mojim hodnicima od tirkiza i
mulja ne trunu samo brodovi.

U meni leže tvoji neizgovoreni oproštaji,
teški poput olovnih utega,
i tvoje nade koje su potonule
jer su bile preteške.
Ja pamtim.
Pamtim okus svake suze koju si sakrila u plićaku,
misleći da je tvoja bol premala za moju beskonačnost.
Svaka tvoja tuga mijenja moju slanoću.
Svaki tvoj jecaj koji si ugušila dlanom, odzvanja u mojim dubinama

ja sam pretvorio u eho koji sada udara o hridi.
Zoveš me slobodom
ali ja sam zapravo tvoja najdublja tamnica.
Čuvam sve ono što nisi imala
hrabrosti nositi sa sobom gazeći labirintima života
Sva ona obećanja koja si šapnula u bonacu,
ja sam vezalo u čvorove od morske trave.
I dok se ti vraćaš svom malom životu,
misleći da si se očistila,

ja ostajem pulsirati tvojom istinom.
Tvoj mir je moj nemir.
Ja ne zaboravljam.
Ja samo šutim,
ja polako pretvaram tvoje emocije
u bisere koje nikada nećeš naći.