SUCK MY SCARS

Baš sam gledala komentare i skontala sam da me ljudi kao i uglavnom krivo shvaćaju. I tako je već godinama. Zašto?! Vjerojatno zato što me malotko zaista poznaje. Svi me samo površno znaju i onda misle da me Bog zna kako poznaju. I to mi ide na živce. Zato što me ljudi nisu ni upoznali, ali glavno da me idu osuđivati na temelju onoga kako sam se opisala ili nečeg sličnog... Uglavnom, ja znam da mene niko nikada neće zapravo upoznati, osim par ljudi koji me već sada prilično dobro znaju.
Ali eto to s mojim opisom same sebe - takva sam od 5. razreda i nemam se namjeru promojeniti iz više razloga: kao prvo mislim da je glupo mjenjati sebe da se svidiš nekoj budali, kao drugo mislim da je već odavno došlo vrijeme da se prihvatim onakvu kakvu jesam, kao treće svoju osobnost čak djelomično i volim.
Rezultat toga što me skoro niko ne poznaje kakva sam zapravo je taj da svi misle da stalno kopiram Cobaina i da želim biti kao on. Inače, to je relativno daleko od istine. Želim biti jedino svejtski priznata glazbenica kao i on. Ali ja sam Nirvanu počela slušati kada sam shvatila da mi je Kurt u nekim stvarima sličan. Po toj jedbenoj osobnosti. I nisam se nimalo promijenila zato da bi bila slična njemu. Nego jednostavno sam takva pa slušam njegovu glazbu. Da nisam takva, ne bi je slušala. A daleko sam od osobe koja bi išla mjenjati sebe da bi se nekoj budali svidjela (osim samoj sebi).
I tako, već godinama me to živcira - kada me budale osuđuju zbog toga kakva jesam jer oni misle da ja samo glumim Cobaina. Uostalom, da želim glumiti Cobaina bila bi mrtva (ubila bi se 5.4.2004.), a ako ne bi bila mrtva onda bi bila polumrtva ovisnica o heroinu. A ako ne o heroinu, onda bi barem pušila marihuanu ili nešta slično. I da sam kao Cobain onda ne bi slušala Smashing Pumpkinse i sto drugih pojedinosti koje mi se ne da sada pisati.
I da, jajnici, jebeni jajnici... Nisam ja kriva što sam žensko (a hvala Bogu da sam žensko a ne neka prepotentna muška budala) pa imam problema s tim jebačima unutar mene... Uglavnom - nisam to napisala zato što je Cobaina bolio stomak. Da sam ga htjela kopirat ili nešta slično napisala bi da me boli stomak, a ne jajnici i glava... Ma, uglavnom, šta se ja uopće mučim s tim... Ak me neko može shvatit, shvatit će. Ostali neka se jebu u šupak krastavcima i mrkvom i bananom i svime šta mogu neć...

Eto, jučer i nije bilo tako loše. Na rođenadanu sam uglavnom slušala discman i svirala jer su puštali Gunse (ne podnosim Gunse)... A onda sam se nakon kojih 2 sata opustila i raspričala (ako se to može tak nazvat) sa Sarom (jednom od najboljih prijateljica iz vrtića i članicom mog banda). I nisam jedina u bandu koja mrzi Gunse... I drago mi je. Možda ipak neće doći do velikog sukoba interesa između čalnova banda budući da ni ona neće htjeti svirat Gunse. I tak pričale smo o tom kak ne znamo kuhat... Ipak i ona je plava i rođena samo 2 dana prije mene...
I tak, ne znam jesam li ikada pričala o svojim prafinim korasanima. Ako nisam sad ću, ak jesam onda čete čitat ponovo. Uglavnom prije 2 tjedna smo još jednom (po 2. put) nas 4 (Vlatka, Mia, Dora i ja) spavale kod babe u stanu jer je ova bila na moru. I odlučile smo peći kroasane. Točnije - ja sam odlučila preći kroasane. Tjedan prije smo ih kupile. I ljepo sam namazala tepsiju i stavila kroasane unutra. I razmutila sam jaje i budući da mi se nije dalo mazati svaku kroasanu posebno imala sam "pametnu" ideju da svaku kroasanu jednostavno zalijem jajetom. Naravno da mi to nije uspjelo i da mi se sav saržaj zdjelice izlio u tepsiju. I onda sam svaku kroasanu uvaljala u jaje, kao da je idem pohat. I onda sam se tek sjetila ići čitat upute - i pročitala sam da se kroasani prvo moraju nadizati pod krpom, a da ih se tek onda treba mazat jajetom i peć. Da ih ne bi bacila ja sam ih ljepo takve od jajeta pokrila krpom. I tak, ostavila sam ih jednom 2 sata da se nadižu. I kada se nakon 2 sata nisu nadigli odlučila sam ih stavit peć. Ali sam zaboravila da sam ih stavila pać. I tek kada su jako zasmrdili ja sam se sjetila da sam ih stavila peć. I naravno, bili su totalno zagoreni. Tako je to kada se mene pošalje u kuhinju. Na kraju smo se gađale s njima, a veći dio smo čak i pojele. Uglavnom, ja sam katastrofa u kuhinji.
S rođendana sam oko 8 ošla van. Naravno da mi je uspjelo izgubit se na Bosutskom i jedva sam našla put do grada. A onda sam s Dorom i Vlatkom išla do Židovskog groblja. I tamo je tako sve mirno, ali svega sam se bojala (jako čudno za mene). I u tom djelu grada kao da je vrijeme stalo i kao da je još 19. stoljeće. Baš bi htjela putovati kroz vrijeme. Sada bi bila na nekom Nirvaninom konceru, a sutra na nekom od Pj Harvey, pa od Pumpkinsa.... Uglavnom, na groblju nismo bile dugo jer smo se sve barem malo bojale. Ići čemo jednom preko dana - onda mene neće bit strah ni čudovišta ni ničega šta bi trebalo izroniti iz mraka. A ni one se neće bojati pa će biti bolje. Ošle smo još malo na Anino groblje i tak... vrijeme je brzo prošlo i morala sam ić kuć.
Uglavnom, sutra je škola i meni se naravno ne ide. 5 dana dosade, samo se nadam de će brzo proći. Ma, mora brzo proći. I moram se prisiliti da učim, a tako mi se ne da. Ja bi svirala i samo svirala. Al da bi dobila električnu ili bass gitaru ja moram učiti. Jebeš takav jadan život. Učiš, radiš, mučiš se kao neka stoka i onda samo umreš i sva znanja koja si stekao ti najednom ne trebaju više. I čemu se uopće trubiti i žvjeti kada ćeš jednog dana svejedno umrijeti? Malo ko od nas će postati važan po nećemu i malo ko od nas će uspjeti i biti svejtski priznat i imati neku veliku ulogu. Skoro svi mi smo zapravo neka vrsta pijuna... I zato mi se neda učit. Jel sa školom ionako neću ništa postići. S glazbom možda hoću, za to postoje mikroskopske (i manje) šanse, ali da uspijem sa školom - e pa zato nema šansi.

Evo nekih slika:

Pizze (s gljivama su moje, s hrenovkama su Dorine)


Mijini zagoreni štrukli (nijeda od nas (osim Vlatke) nije očito baš za kuhinju)