SUCK MY SCARS

Pa eto, prije nekoliko dana (26.) sam napunila toliko priželjkivanih 16 godina. Starija maloljetnica, i te fore... Smijem vani bit duže od 11 (mada ne vjerujem da će mi starci dat da budem dulje vani). Eto, danas slavim rođendan. I mislim da ću se konačno napit i zaboraviti na probleme i na ovaj jadan svijet koji me okružuje i koji mrzim... Zapravo ga ne mrzim toliko, samo želim živjeti negdje drugdjeu, u nekom boljem svijetu dgje je sve drugačije... Moj život, prvenstveno. Depresija me već jako stišće i pritišće i ne podsnosim to tako dobro kao kad sam bila mlađa. Kada sam imala 12 godina bila je moja prva depresija i podnjela sam je koliko se sjećam prilično dobro. Samo sam bila sama, osamljena i tužna. Sada nisam sama, ali sam osamljena i tužna i želim se ubiti i stalno tražim nešta da pobjegnem s ovog svijeta... makar na kratko. Kada bi samo mogla znati kako je biti mrtav. Najveća želja... Dobro tu je i nova gitara, električna. Prekjučer sam opet smislila novi riff. Ovaj put se nadam da je moj i samo moj. To mi je jedna od vrijednih stvari koje "posjedujem". Imam taj "dar" da kad god želim mogu napravit neki riff. A i band je na promolu. Kako stvari stoje za mjesec dana ću ga već imati. Sad punim svoj iPod i čekam da vrijeme prođe pa da idem u grad a svoj rođendan... Sve se čini tako normalnim... Onak kao da imam sve šta mi treba.. Ali unutar mene je nešta slomljeno, nešta nije kako bi trebalo biti... Ne funkcioniram normalno. Možda sam samo paraonična ili neurotična, ko će me znati. Ali jedino znam da mi već na uši izlazi to što sam stalno nezadovoljna i nesretna, možda sam zapravo preemotivna. Mada potiskujem osjećaje i pretvaram se da mi nije stalo, ali sve više se osjećam da ču puknit! Tret života je prevelik i ne vrijedi ništa... Čemu živjeti kada se može umrijeti?! Može ti biti ljepo, oslobođen od problema, miran i spokojan, a ti živiš. Ne shvaćam zašto se nisam ubila kada sam prvi put to htjela. Ma, glupa sam, idem si na živce kada tako razmišljam. U meni se svađaju 2 potpuno različite osobe. Jedna je mračna depresivna, izorena i samo se želi predati i umrijeti. Druga ipak vjeruje da će biti bolje, ona nije toliko nesretna, ona vjeruje da će biti bolje i da će sve jednog dana završiti dobro. Da ću imati sve što želim... I tako ja ljepo s tim svađama sama sebe uništavam. I da fora nije Kurtova album moje prve grupe zvao bi se "I hate myself and I want to die". I prilično bi se opsesivno bavio stanjem mojeg uma i mojim svađama sa samom sobom. Bio bi mračan, otvoren i svi bi sve saznali... Sve o meni i mojim osjećajimaa. To je jedna od načina da se potpuno otvorim i da zaboravim na probleme koji me okružuju i da odem u svoj svijet koji sam ja uredila prema svojim pravilima. Ma, kakve ja to gluposti pišem... Ja sam zapravo samo još jedna Kristen Pfaff. Osoba koja je bila toliko nesretna da je završila na drogama i da je na kraju od toga umrla. Rođena je 26.5.1967. - na isti dan kao i ja. Krister Marie Pfaff. Imamo isto kršteno ime... Suđeno mi je da budem tragična rock zvijezda..

Pa danas je ludi dan. Bilo je prilično OK i nisam ni u jednom trenutku (osim u onom kad sam spremala totalno usvinjenu sobu) bila depresivna. Ne mogu vjerovati, ali još je dug dan... Ah, da snimali smo reklamu. Ja sam imala ideju za uloške Owais što bi bilo prilično uvredljivo za neke ljude u razredu (Alwaysicu jer se tak preziva), ali kako je glupa ona to ne bi svatila. Onak, snimili smo za neki jastuk, ja sam sve usrala i zajebala budući da nemam pojma o glumi. A ovo mi je drugi put da sam pred kamerama, ah moja slava! Prvi put sam glumila narkomanku koja se ubila. Poznata sam ja glumica - glumila sam i u predstavi iz povijesti. Bogato glumačko iskustvo, možda jednog dana nešt i bude od mene. ALi kako život ide ja ću cijeli život biti na burzi. možda si koji put preko ljeta nađem neki jadan posao, u šta iskreno sumnjam. Ali šta si mogu kada me ništa na ovom svijetu osim glazbe ne zanima?! To je skoro sav moj svijet. Onak - sex, droge i rock 'n' roll. Ništa drugo ne postoji (dobro još ljubav i prijatelji). Ali na ovom jebenom svijetu stvarno ništa drugo ne postoji. Ništa me ne uveseljava. Dobro, ja sam najsretnija kada spavam jer onda sam u svom svijetu i sanjam totalne gluposti. Stvari koje ne idu jedna uz drugu. ALi takav je i moj život - jednostavno postupci mi se, barem neki od njih, ne poklapaju s mojim uvjerenjima iza kojih čvrsto stojim. Imam svoje ideale, ali često skrenem s puta i napravim nešta potpuno suprotno od onoga u što ja zapravo vjerujem. Nekad to nesvjesno napravim - recimo mislim da bi svaki izvođač trebao imati svoje riffove, bez toga da sliče na nešta drugo. A onda ja smislim svoj riff i odsviram ga legici koja je slušala Maidene i kaže mi da je to njihova jedna pjesma (a ja tu pjesmu nikada nisam čula budući da ne slušam Maidene). Poludila sam jer to je najbolji riff koji sam smislila ikada. Ne znam šta da još napišem...
Nadam se da će reklama dobro uspit...

Joj, sad moram spremit ormar - znači da će to trajat kojih 2 sata mada uopće nemam puno robe. Strašan nered, užas. Umirem dok samo mislim na to. Sad me stara probudila, kao bi trebala učiti da ne idem na popravak iz latinskog... Ne smijem jer to znači da neću ići u London. A ako ne odem u London mrtva sam. To je događaj godine, ako ne i cijelog mog života (sad pretjerujem). Kad se vratim od tamo možda vratim onu istinsku sreću koja mi nedostaje. Možda... Samo kako postati opet sretna i zadovoljna osoba kao što sam bila kao mala? Ne znam, već mi se čini da mi život gubi smisao. Dok sam bila mlađa sve me uveseljavalo. Bila bi istinski sretna zbog neke pizdarije koja bi me sad samo još više deprimirala... Cvrkut ptica, sunce. To sve šta mi baba kaže da se tomu trebam radovati... Ali ne mogu... Meni takve stvari idu na živce. Ptice, užas, ne volim ih jer stvaraju pretjeranu buku svojim cvrkutanjem koje mi ide na živce. Postajem nervozna. Ne znam, šta da me uveseljava kada je svijet oko mene tako mračan. Vesele me dobro neke stvari npr. pucanje iz puške, ali trenutno nemam metaka i ne mogu sam tak otić na vikendicu, vesele me i novi CD-ovi, ali skoro da sam potrošila on 2 gigabajta koja mjesečno smijem skinit s OInterneta.Veseli me i glazba, ali sve je već u njoj rečeno i učinjeno (kao što je Cobain rekao i što ja smatram istinom). Ne mogu imati neki poseban band, čak nemam ni para za električnu gitaru. Ma, stvarno sam glupa. Ne znam više šta ću sama sa sobom. Trebale bi mi tone čokolade da se oraspoložim. Od prvog maja nisam bila pijana... Od 26.11.2004. (onda je izašao Nirvanin box set kji sam odma dobila) nisam bila onak baš happy. Previše sam prekrivena crnilom...

Stvrano ne znam o čemu da pišem. Kao da gubim inspiraciju. Ne znam u zadnje vrijeme sam jednostavno izgubljena u vremenu i prostoru. Cijelo vrijeme sama sebi djelujem izgubljeno i očajno. Ne znam šta da radim, ne znam kako da se ponašam. Naravno, izunutra ludim polako... I sigurno opet tonem prema dnu.
Ljeto dolazi i s ljetom depresija. Tako je bilo prošle godine. Sve super happy, happy, a onda sam se slomila zbog ničega i nisam se dugo morala oporaviti. Sama sam sebi išla na živcei svaki dan sam se htjela ubiti i jedino sam bila sretna kada sam mislila na smrt... Tako da mislim da je ovo izgubljeno razdoblje u kojem sam sada zapravo dobro i pozitivno... Baš sam glupa. Opet si počinjem ići na živce jer postajem onakva kakva sam si zabranila da postanem. Opet neprestano gledam onu Nirvana kazetu. Na njoj imam 5 različitih dokumentaraca, spotove i 2 koncerta. I neprestano to gledam. I onaj DVD... Zaista si idem na živce zbog toga što nisam vjerna sebi. Pokušala sam ih ovaj mjesec uopće neslušat... ne ide. U travnju ih zadnja 3 tjedna nisam slušala i jednostavno nisam više izdržala. Sada ludim kao i prije.
Zapravo dosta sam se i promijenila kada se sjetim recimo 5. ili 6. razreda... Ali svejedno mislim da sam previše pretjerana, a zapravo zadnje šta želim je to, ali ne mogu si pomoći kada sam to jednostavno ja. Nisam ja kriva zbog toga, a opet sam jebeno kriva.. Ne znam šta ču sa sobom.

Da, to stvarno ne kontam. Zašto oni (starci) misle da bi nam oni trebali biti uzori i da bi nam oni trebali odrađivati naš život. Dobro, oni su nam ga dali, ali na nama je da sami izaberemo put kojim ćemo iči. Ako nam do nečega nije stalo trebali bi nas jednostavno ostaviti na miru, a ne tjerati da i dalje radimo stvari do kojih nam nije stalo. Moji npr. žele da ja učim biologiju, hrvatski, kemiju, latinski, matematiku i fiziku. Ja te predmete mrzim iz dna duše i ne učim. Onak, nemam jedan, ali imam 2. I onda mi oni seru zbog toga što mi nije stalo. Misle da bi mi trebalo i odmah kazna, big deal...
Dobro ja sam se ovaj put (kao i svaki) izvukla iz kazne. Ali stvarno ne kontam (i nikad neću) zašto bi ja trebala znati neke stvari koje me ne zanimaju. I još onda zbog moje totalne nezainteresiranosti imam problema. Jebiga, život je opet kurva. Čak i sada kada sam se riješila Gospođe Uložak i kada sam ispravila fiziku i kada bi sve trebalo biti super meni je grozno. Da sam bar ona kornjača koju sam noćas sanjala. DA imam oklop u koji ću se zavući kad mi nešt ide na živce i poslat jedno veliko ODJEBITE svima oko sebe koji mi idu na živce. DA, bilo bi predivno kada bi se moglo.

Jučer je bio tako nekako jebeno čudan dan. Spavala sam do pol 3, a onda još odd 5 do pol 7. Tako da kod kuće nisam skoro ništ radila. Dvojila sam se da idem van ili ne pa sam ipak ošla. A vani je bilo jebeno dosadno i jadno. Nisam imala para pa si nisam mogla kupit ništa za pit i bila sam trijezna i bilo mi je užasno dosadno. A sve me od početka upućivalo na to da ne odem van. Prvo smo zbog jebene utakmice (ako nešta mrzim onda je to sport, a nogomet pogotovo) bus čekale više od pola sata. Poludile smo! I vidle smo da neće doć i krenule smo na drugu busnu. Na pol puta je bus došo na onu busnu s koje smo ošle pa smo morale brzo trčat kojih 300 metara. Ja inače skoro nikad ne trčim i svaki malo jači fizički napor ne završava baš dobro. I tako smo uspjele uvatiti bus, ali nam je svima bilo jebeno muka i tjeralo nas je bljuvat. A da sve bude gore, još sam morala platit kartu!!!! Užas!!!!! I onaj smrad u busu - stvarno rekla sam da više nikada neću trčat. Kad smo konačno stigle u grad bilo nam je svima muka, a Diana je bljuvala. I izgledale smo kao da smo pijane a bilo je tek pol 9. A kad smo konačno došle do Pijane, onda je bilo grozno jer su svi ljudi tamo bili nekako u kurcu ko i mi i onda su one s nekim razgovarale, a ja njih nisam poznavala i onda su mi srale zato što sam šutila cijelo vrijeme i gledala u prazno. stvarno mi već idu na živce zato što mi stalno seru zbog toga što šutim isve to. Bilo je stvarno jezivo dosadno. Bez alkohola je vani u Osijeku jezivo. A dosadno je bilo tako da smo već oko 10 i 15 ja i Nina krenule kući. Onda je počelo grmiti i sjevati, a ja sam počela halucinirat. Imala sam osjećaj da me neko stavio u balon od sapunice i da sam glavna junakinja nekog horor filma i da će me svaki tren neka sjena ubit. Sve zgrade su mi se činile tako spooky, jednostavno jezivo, a zvuk tramvaja mi je parao uši. Konano smo sjele u tramvaj i tamo je bilo ok. Izašle smo kod VBK, ali ja sam tamo i dalje vidila te sjene koje me žele ubiti, a i Nina je imala neke svoje demone. Tako da smo se uhvatile za ruke i hodale. Ja sam i dalje mislila da smo u balonu od sapunice i ova se još zbog toga uplašila. sve oko nas bilo nam je tako nekako jezivo, toliko da smo se uplašile trgovine u kojoj nije bilo svjetla. Onda smo došle do Sjenjaka, a meni je i Sjenjak bio spooky. Sve me plašilo. Kadae rukav majce mi je bio mokar koliko me ona jako držala od straha. Kada smo se razdvojile ja sam nastavila TRČATI kući mada sam samo nekolko sati prije rekla da više nikad u životu neću trčat. U kući je bio mrak i ja sam se opet prestrašila. Na sreću iapk nisam bila sama i sve je bilo OK. Samo je vani bilo jebeno odsadno i strašno. Kao da sam uzela LSD, ali nisam. Ni tablete, ni alkohol ni nikakvu drogu. Nisam ni pušila. Ništa, a halucinirala sam. Kao kad je bio Kurtov rođendan a ja sam ležala na krevetu i najednom je iz njegovog postera (u prirodnoj veličini) počela izlaziti bječa svjetlost i približavala mi se. Ni onda nisam ništa uzela. Ja jednostavno nisam jebeno normalna!
Još mi je i crna mačka prešla preko puta!

Danas je jednostavno jedan pozitivan i totalno lud dan. Popila sam tabletice (za koje još nisam otkrila za šta su) i sada mi je cjeli svijet ljep i ružičast. Potpuno sam sretna i super mi je.
Alwaysica mi je rekla da je izbjegavam jer je jučer bila na mog blogu i sve pročitala (barem sam je se riješila). Ne mogu opisati koliko sam sretna bila kada mi je to rekla. Bila sam jedan cvijet koji je od malog i svog jadnog postao veliki, rascvjetan i sretan. Jednostavno i totalno jebeno sretna da taku sreću dugo nisam osjetila (od 26.11. kada sam dobila Nirvanin box set).
Čak mi je i matematika bila jebeno smješna. Profesor se naljutio na mene i prozvao me glavnom za stanje u razredu - potpunu anarhiju. Reko je da se dečki u razredu ugledaju na mene i da zato ne rade ništa. I to sve zato što nisam imala jebeni geometrijski pribor. Bilo je super. Kako je debeo zacrvenio se ko paprika i dero se na nas nekoliko koji nismo imali pribor i obečao nam je posebno tešku zadaćnicu (i iz lagane uvijek dobijem 1 pa mi to ne znači baš puno u životu). Ali taok se derao, sada ćemo ja i Matija idući put kupit svako po 2 pribora i poslagat na stol.
Stvarno sam jako, jako dobro raspoložena (rijetko to priznajem). Ni slikanje za osobnu i vizu mi nije pokvarilo raspoloženje, a ispala sam ko robijaš. Jednostavno UŽASNO. Sada bi kao trebala učit, ali mi se ne da. Pokvarila sam sve ocjene, ali mi se totalno jebe. Uz sve poteškoće čini mi se da me život trenutno mazi i da mi je super. Ta matematika mi je posebno uljepšala dan. ne znam zašto. Čak sam i sobu djelomično spremila jer se od nereda više nigdje nisam mogla okrenuti. Ne znam šta još da napišem, ah, da moram još jednom napisat da sam se rješila napasti. U subotu ću se napiti da to proslavim, a idući tjedan slavim rođendan pa ću se opet napiti 100%. A isto tako ću se napiti u Zagrebu, a u Londonu ću opet piti svoj koktel - ljekove i alkohol. Pa nek mi je sa srećom.

Koje su moje sličnosti s mojim idolima? S Kurto ih imam puno - plava kosa, plave oči, bolesno mršava, volim istu glazbu koju je on volio, sviram gitaru njegovila sam svirati slušajući Nirvanu). Samo ja nisam iz rastavljene obitelji kao on, i nisam beskućnica i nisam sjebana u toj mjeri u kojoj je on bio. Ja sam malo prizemljenija. Možda jednako mračna i jednako žarko želim imati band kao i on dok je bio mojih godina. I tekstove shvaćam jako osobno dudući da se neki stihovi jako reflektiraju na moj život. Ali nije mi Kurt jedini idol. Ima tu i Polly Harvey. S njom imam više sličnosti (da ne započnem od one da smo obje ženske). ALi životna priča nam je relativno slična. Ovako - ja sam bila sretna dok sam haraila po kvartu tamo negdje '94, '95 i '96 sa najboljom legicom i njenim bratom. Nas 2 smo si onda umislile da smo mali dječaćiči pa smo se igrale rata, vozile BMX-ove i radile sve šta je njen brat rekao da radimo. Tako je otprilike i Polly. Haraa po svom selu. Onda se počela mjenjati, postajati žensko i slične stvari.. Onda je nastupilo razdoblje povlačenja i bila je "školska čudakinja". Prava ja u osnovnoj školi. Često osamljena tužana i depresivna. Nezadovoljna svojim izgledom! ISTA JA!!!!!!! I sada ja kao nema pravo kada kažem da ću jednog dana postati velika rock zvijezda=? :)) Dobro, ja živim u maloj zemlji u kojoj nema šanse za usopjeh, ja sam možda još koju mrvicu sjebanija. Još više ispunjena depresijom i mržnjom prema samoj sebi. I u zadnje vrijeme sam tako osamljena. Jako, jako. Teško je kada po milijunti put shvatiš da ti prijatelji zapravo to i nisu... Ali ko to jebe? Glavno da se ja bavim glazbom.
Slika predstavlja: mene u ne baš dobrom izdanju
(pretjerano našminkana, ona s pink kosom)

Još žalim za blogom koji više ne pišem. Stari tekstovi (neki od) su i dalje tamo i čekaju da ih prebacim ovdje. Ja sada šaljem mail i maloprije sam učila i još moram učiti. Živim u nadi da neću danas umrijeti (da da stari neće pogledat ocjene) i da će sve biti ok. Ali kako vjerovati kada mi je oduzet moj blog koji sam tako voljela i oko kojega sam se toliko trudila! A jedino šta sada tamo imam su tekstovi koji više ne vrijede budući da su ih pročitale krive osobe i krivo protumačile. Nekada je život stvarno kurva. Baš sam voljela onaj blog - mir mu u duši koju je nekada imao. Sada su od njega ostale samo ruševine. Čak sam i komentare i postove brisala. Ma, napisat ću nove, ali opet to nije to. Ne mogu više ponoviti neke tekstove tipa "Ko još voli uložak". Ali potrudit ću se svu svojuje želje opet napisati i objaviti. Opet o Kurtu, opet o Nirvani, opet o svemu, sve iz početka.
Danas sam baš ludo sanjala. Tako jebeno realistično. Na krovu autobusa sam putovala u London i s tog krova stalno skakala u polje makova. Onda smo stigli negdje i najednom smo slavili Novu godinu. Tamo su, u nekoliko ogromnih staklenih soba bili apsolutno svi ljudi koje poznajem i mene je neko progonio. Najdnom sam bila u nekom šoping centru i sam se u onim kolicima, a Ines ih je gurala. Alwaysica je visila s neke police i vikala "Kupi me, kupi me." Nova godina je završila, a ja sam bila kod bake na ručku i jela kolače od čokolade. Onda sam se vratila kući i legla u kadu i gledala neke filmove na videu. Iduće jutro sam morala ići u školu i imala sam tjelesni (granica s nćnom morom ako se ne broji hrpa ljudi oko mene). Nisam radila nego sam s nekim pričala. Iz škole sam se vraćala busom i u njemu sam bila sama s Matijom. Kada sam izašla on se pretvorio u Dianu i nas 2 smo bile na nekom sajmu i kupovale privjeske za ključeve. Ja sam kupila neku ovcu za koju sam rekla da je kvavica, a Diana kvavicu za koju je rekla da je ovca. Kupile smo i neke jebene šibe. Onda me budilica probudila...
San mi sad izgleda kao da sam uzela neki jebeni trip i da sam totalno nadrogsana bila dok sam ga sanjala. Ali bio je realan. Pogotovo ti izrazito crveni makovi. Ajd ako neko zna šta san znači nek mi javi.
Onaj cvijet na gornjoj slicki sam ja uslikala (bavim se malo fotografijom).

Pa ja sam inače ista osoba koje je imala blog inutero.blog.hr, ali taj blog su mi našle neke određene budale iz razreda, pa sam morala staviti drugu adresu. Neko od vas me možda zna kao nirvana4ever, jer taj blog sam imala pod tim nickom.
Budući da jednu osobu iz razreda ne podnosim, ona je za to preko bloga saznala i morala sam izbrisati svoje najdraže postove. Ovo je zato nešta kao novi početak za mene. Doduše dizajn je isti, text u boksovima isti, a nadam se da ću usojeti prekopirati stare rekstove i brojač posjetitelja. Ajd svi mi držite figa da barem nešta uspijem spasiti, ono malo šta je ostalo budući da sam sve morala izbrisati.
Inače današnji dan mi je sav u kurcu. Mrzim sve oko sebe i svi mrze mene. Prvo to s blogom, onda sam dobila 1 iz hrvatskog, a onda još 1 iz engleskog. Inače to mi je prva jedinica iz engleskog od 5. razreda, ako ne prva uopće tako da sam malo izbedirana. Ali pokušavam da me te stvar ne jebu. Samo mi je problem stari budući da radi u mojoj školi i mogu se samo nadati da neće gledati ocjene.