Jučer je bio tako nekako jebeno čudan dan. Spavala sam do pol 3, a onda još odd 5 do pol 7. Tako da kod kuće nisam skoro ništ radila. Dvojila sam se da idem van ili ne pa sam ipak ošla. A vani je bilo jebeno dosadno i jadno. Nisam imala para pa si nisam mogla kupit ništa za pit i bila sam trijezna i bilo mi je užasno dosadno. A sve me od početka upućivalo na to da ne odem van. Prvo smo zbog jebene utakmice (ako nešta mrzim onda je to sport, a nogomet pogotovo) bus čekale više od pola sata. Poludile smo! I vidle smo da neće doć i krenule smo na drugu busnu. Na pol puta je bus došo na onu busnu s koje smo ošle pa smo morale brzo trčat kojih 300 metara. Ja inače skoro nikad ne trčim i svaki malo jači fizički napor ne završava baš dobro. I tako smo uspjele uvatiti bus, ali nam je svima bilo jebeno muka i tjeralo nas je bljuvat. A da sve bude gore, još sam morala platit kartu!!!! Užas!!!!! I onaj smrad u busu - stvarno rekla sam da više nikada neću trčat. Kad smo konačno stigle u grad bilo nam je svima muka, a Diana je bljuvala. I izgledale smo kao da smo pijane a bilo je tek pol 9. A kad smo konačno došle do Pijane, onda je bilo grozno jer su svi ljudi tamo bili nekako u kurcu ko i mi i onda su one s nekim razgovarale, a ja njih nisam poznavala i onda su mi srale zato što sam šutila cijelo vrijeme i gledala u prazno. stvarno mi već idu na živce zato što mi stalno seru zbog toga što šutim isve to. Bilo je stvarno jezivo dosadno. Bez alkohola je vani u Osijeku jezivo. A dosadno je bilo tako da smo već oko 10 i 15 ja i Nina krenule kući. Onda je počelo grmiti i sjevati, a ja sam počela halucinirat. Imala sam osjećaj da me neko stavio u balon od sapunice i da sam glavna junakinja nekog horor filma i da će me svaki tren neka sjena ubit. Sve zgrade su mi se činile tako spooky, jednostavno jezivo, a zvuk tramvaja mi je parao uši. Konano smo sjele u tramvaj i tamo je bilo ok. Izašle smo kod VBK, ali ja sam tamo i dalje vidila te sjene koje me žele ubiti, a i Nina je imala neke svoje demone. Tako da smo se uhvatile za ruke i hodale. Ja sam i dalje mislila da smo u balonu od sapunice i ova se još zbog toga uplašila. sve oko nas bilo nam je tako nekako jezivo, toliko da smo se uplašile trgovine u kojoj nije bilo svjetla. Onda smo došle do Sjenjaka, a meni je i Sjenjak bio spooky. Sve me plašilo. Kadae rukav majce mi je bio mokar koliko me ona jako držala od straha. Kada smo se razdvojile ja sam nastavila TRČATI kući mada sam samo nekolko sati prije rekla da više nikad u životu neću trčat. U kući je bio mrak i ja sam se opet prestrašila. Na sreću iapk nisam bila sama i sve je bilo OK. Samo je vani bilo jebeno odsadno i strašno. Kao da sam uzela LSD, ali nisam. Ni tablete, ni alkohol ni nikakvu drogu. Nisam ni pušila. Ništa, a halucinirala sam. Kao kad je bio Kurtov rođendan a ja sam ležala na krevetu i najednom je iz njegovog postera (u prirodnoj veličini) počela izlaziti bječa svjetlost i približavala mi se. Ni onda nisam ništa uzela. Ja jednostavno nisam jebeno normalna!
Još mi je i crna mačka prešla preko puta!
Post je objavljen 15.05.2005. u 11:58 sati.