kindergarten cosmocart

Telefon mi zvoni. 23.42. pokazuje sat. Frend. Jeca. Kroz suze mi kaže, jel možeš doć tu da se nađemo vani?. Oblačim tenisice i jaknu. I istrčavam van. Dok hodam prema mjestu sastanka, pomišljam na najgore, možda mu je brat poginuo u saobraćajki, staroj su mu dijagosticirali rak, umire u bolnici, možda je brat propucao starog... Paralelno mi je drugi glas u glavi, ...vidiš kako ti je crna kronika isprala mozak, možda mu je samo neka cura slomila srce, može bit 4523 stvari a ne odma najgore...odvoji se od prostora i vremena u kojem živiš i dopusti svijetu da se dogodi onakav kakav je.... Čudan glas. Ali vidim frenda kako mi dolazi u susret. U suzama. I sve misli opet staju. Zagrlimo se i kaže mi; za početak, nitko nije umro.

Možda bi opcija koja nam fali bila ta da probamo saslušat ljude. Prije skakanja na zaključke i davanja savjeta s visine. Možda mi je baš to falilio sve ove godine...