KRAJ!!!!!!
Napokon kraj ove školske godine!!! Ja bih sad rekla da mi i nije tako drago, a onaj koji me sluša bi me pito zašto. Zato što 16 učenika od nas 28 odlazi u sesvetska sela u novu školu :(((((((. I među njima su neki od mojih dražih prijatelja. Mnogi se od njih vesele. Idu u novo okružje. Ali mi, koji ostajemo tugujemo. Ostajemo u istom sranju od škole. Ostaju nam ista sranja od profesora. Nema više osmaša. Dobivamo nove predmete za koje dodatno još moramo učit.
Na oproštaju je bilo suza. Razrednik je plakao, moram priznat i ja sam. Grlili smo se, ljubili. Poljevali jednom za kraj. Svi smo išli istim putem kući. Iako su neki kružili. Bili smo mokri od glave do pete, ali nismo bili ljuti. Bili smo i bjeli od brašna, pa čak i šećera. Upozoravali su nas ljudi. Mi se nismo obračali. Znali smo. Ovo je zadnji put. Znali smo, da više nema poslije. Odlazi svatko na svoju stranu.
Neki će otiči na more i neće ih biti briga. Neki će ići sa bratom i sestrom, neki s prijateljima. Biti će im nezaboravno ljeto. I meni će, ali ću ga pamtiti po samoći...
Zato,
POZDRAV 6.B PO ZADNJI PUT!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! OVAKVI KAKVI SMO BILI, OSTATI ĆEMO!!!!!!!!!!!!!!!!!
Držite se, nedajte se. Ostanite kakvi ste bili. I uvijek ćemo biti zajedno, U SRCIMA!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Vi koji ste se osječali povrijeđeno pored mene, moja duboka isprika. Vi koji me i dalje mrzite, vaš problem, a vi koji ostajete uz mene i sljedeće školske godine, joj jadni vi...
P.S: Danas mi je rođendan. 13.
Megy
Zašto...
Sjedim u svojoj sobi na prozoru. Gledam kroz prozor u kišu koja nemilosrdno pljušti po krovovima kuća i zgrada... Desna noga mi stoji na prozoru obavijena objema rukama, a ljeva visi preko ledenog radijatora. Glava mi je zabačena na okno prozora. Na stolu su razbacane knjige iz matematike i engleskog, pernica je otvorena i iz nje viri papirić. Na njemu piše:
Magda, znaš da si mi
draga, no ja ipak ne razumijem zašto
me toliko voliš... Ja to ne želim
ne da te ne volim, no to mi nije
životni plan... Možemo ostati prijatelji,
ali ja se nikada neću zaljubiti u tebe!!!
Tvoj prijatelj Mislav
Misli mi lutaju po svuda, ali se najviše zaustavljaju na jednoj rečenici: Zašto... Zašto sam baš njega morala izgubiti... Zašto??!!! Jedna suza mi je krenula niz lice, pa druga, pa treća... Plačem. Nisam mislila da hoću. Tako sjedim tamo dugo vrijeme i razmišljam o meni i njemu, sve dok u sobu ne zapuše hladan vjetar sa druge strane. Pogledam šta je, a kad tamo Mislav. Nabacila sam kiseli smješak i okrenula se natrag prema prozoru. Mislav je polako krenuo prema meni. Vidio je iste one razbacane knjige iz matematike i engleskog, te pernicu iz koje viri papirić. Dođe do mene okrene me i vidi onakvu plačljivu te kaže: "Magda, nisam mislio ozbiljno, moraš me razumjeti, molim te!", ja mu se šutke bacim u naručje i zaplačem, misleči da me ipak voli. Tihim glasom mi prozbori:"Volim te!" Ja ga poljubim u obraz i zajedno završimo moju zadaću smijući se. Poslije me naučio neke gluposti za taekwondo, pa možda položim za plavi pojas...
