nešto sam se ulijenila. nije da sam se odvikla od bloga. o, ne, nikako. čituckam, ponešto komentiram. al da napišem nešto smisleno - baš mi i ne ide. eto, jučer, na primjer, nešto sam morala obaviti u gradu. javila se uredno šefu, dobila dopuštenje. krenula. hopsam u svojim čizmicama, žurim. misli mi lutaju od popisa što sve trebam obaviti, do sasvim bezveznih asocijacija. čizmice cupkaju u ritmu neke pjesme što mi ostala u uhu. i onda - nezgoda (recimo). nabasam na čovjeka, prolaznika, koji ide istim putem ko i ja. istom brzinom ko i ja, iza leđa mi. samo što mi ne puše za vrat ( kak ono ide: "nemoj mi disat za ovratnik, koza nora.."). ne volem to. nije da se nešto bojim. nit imam neke love u žepu, nit je neka šuma-park u blizini, jack trbosjek je stotinama kilometara daleko, a ne spadam ni po čemu ni u kategoriju onih dama koje on lovi. al mi je glupo. i nelagodno. pa usporim. a to mi ne odgovara, gubim ritam pjesme, one, iz moje glave, tj. uha. on me prođe. fino. pa nastavim. sad je ispred. ulica zavija. mogu prije na drugu stranu ak on ne bude. tak sam i napravila. idem posranijom stranom. katastrofa. drekec na svakom metru. friški. ko da je po noći cijela horda husara na konjima protutnjala. a konji imaju potrebe olakšati se. i briga ih... fuuuj, zastranila sam. ipak su bila samo pseća.
Veliki sinek mi je nešto bolestan. hunjavica. kašlje gadno. po prvi put je sam išao kod liječnika. veliki moj 
dobio je neki sirupić, kupili smo kapi za inhalaciju, i nadamo se da će proći do vikenda. jer za vikend slavimo njegov 12-ti rođendan. na dva dana. u subotu kumovi i prijatelji - mlađa ekipa. u nedjelju rodbina, bake, tetke - malo stariji i oni sa sasvim malom dječicom. već smo smislili koje ćemo slastice imati. torta će biti u barceloninim bojama ( grozno, ak se mene pita, al ne pita me se..). ja samo napravim, i nagrubo je "ofrajkam". a onda baka stupa na scenu. ponese svoj pribor za ukrašavanje torti, duple naočele i izcifra je prekrasno, svaki put.
Mali se je pomirio sa sudbinom, tj. odlaskom u vrtić. hvala bogu, ne kuka više da mu se neće. sinoć me je navlačio kroz jedan dosta veliki trgovački centar, samo da mi pokaže mamu i seku od "njegovog Ive", dječaka koji je s njim u grupi. i veseli se božiću djedu božićnjaku. opet će biti darova. a još nisu sprašili ni sve slatkiše od sv. nikole.
a ja? sva poletna od prošlog, već sam si pribavila literaturu za slijedeći ispit. dobila sam krila. ko onaj mikulić, pileća, fotomontirana. rok je nešto iza nove godine.
valjda ću još koji post u međuvremenu napisati. a do tad 
|
