Danas malo kasnimo s postom jer sam čekao da mi jedan epehaovski fotograf dobaci nekakve slike na mail. Naravno, novinarska obećanja na domjencima ulaze u kategoriju "pijana posla", pa ako uistinu želiš dobiti ono što ti je obećano, moraš odmah zatražiti njegovu vizitku tj. broj mobitela i e-mail. U suprotnom on nema nikakve obaveze izvršiti ono što je obećao. To vam je jedan mali savjet onako usput.

U ovu subotu 2. prosinca, tvrtka koja zastupa profesionalnu liniju s kojom radimo, održala je takozvano predbožićno okupljanje za poslovne suradnike u svom prostoru. Party je počeo u 17.00h, a potrajao je do ponoći nakon čega se na nagovor Mirne Berend i njenog pratitelja Marka, preselio na Trešnjevku u kafić "Darling". Na kraju od tamo smo otišli u 02.03h i bili smo doma u 02.12h. Znači udaljenost od Doma sportova do Bukovca, tvrtkin interceptor prevalio je nadsvjetlosnom brzinom za 9 minuta. Nije za to bila kriva baby-sitterica koja nas je čekala, nego nešto drugo... ali o o tome drugom prilikom.

Kad sam došao u pet onako casual odjeven u jeans i svoju pilotsku jaknu, dočekale su me večernje toalete i smokinzi. Wtf rekoh, bar se osjećam u svom elementu. Kako? - upita Andreja. Pa kao i obično, stršim ko govno u punču ;) Naravno tako je i bilo. Sve babe su ispod oka blejale u mene onako neobrijanog. Osim Ive s kojom je Andreja radila u "Ruži" i jednog njenog bivšeg radnika, u principu nisam znao nikog. Zato kad su njihova direktorica i Drele završili pozdravne govore i sve babe u večernjim toaletama nahrupile na švedski stol, ja sam se lagano izvukao van.

Za razliku od tog uberhoch držanja unutra, vani se usprkos niskoj temeperaturi počela okupljati pušačka ekipa. Osim već spomenute Mirne i Dreleta, pridružila nam se i Lea Boban sa sinčićem, a kasnije se dokotrljao i "prigorac" Vid Balog, koji je s Dreletom uskoro zgibao na nekakvu gažu u "Djalskom". Ukratko, ta "poznata" ekipa se normalno ponašala za razliku od hrpe uštogljenih nepušačica unutra. Još kad me Mirna skužila... tj. da sam ja u biti onaj pilot što je nedavno bio na TV i koji ih sve tužio, počela je pričati priču o svom ratu sa sustavom.

Kao dva stara ratnika pretresli smo štošta toga od 91 na ovamo. Pričala mi je kako je skoro bila zarobljena u Kostajnici, a kako su neki drugi brali slavu na njenim ratnim reportažama. Dala mi je neke nove i potvrdila informacije koje sam od ranije znao o Šeksu, Mesiću, Sanaderu, Latinu... i da dalje ne nabrajam ukratko cijeloj plejadi javnih ličnosti. Ukratko, da ne idem previše u detalje... riba nema dlake na jeziku i kamo sreće kad bi u našim medijima bilo više takvih. Za razliku od one alienice Nikoline Pišek, koja je na svom oblaku lagano klizila među okupljenim uberhoch babama.
Koje su joj pritom iskazivale svoje ne skriveno divljenje. Od čega se meni najiskrenije

No, na kraju smo Mirna i ja došli do poante priče. Sve se vraća, sve se plaća. Kako se zajaš, tako ti se vrati. Ukratko, sukladno mojoj već ispričanoj Jin-Jang filozofiji. Na kraju sve dođe na svoje. Došlo je mnogima, doći će i njima...