TV blog

< studeni, 2005 >
P U S Č P S N
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30        


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

RSS feed TV bloga

Ukloni/prikaži komentare

Napomena: komentare na tekstove mogu pisati i oni koji nemaju blog (ostavite prazna polja „Korisničko ime“ i „Lozinka“).

Čemu ovo služi, a još i ne radi?!?

Zemaljska, kablovska i satelitska TV i radio, štampani mediji i komentari onoga što oni donose

Hiper(bez)veze

najbolja SatTV stranica u Ex-Yu
forum o SatTV
elitesecurity forum
kablovski forum

Saučesnici

Banda plaćenička ;)
Stanovnik pustog ostrva
Umetnička duša
Blesava brbljivica

Svađajte se s autorom



Brojač



Song of the moment

Com'e' Straordinaria La Vita
Dolcenera

Ci sono momenti
che passano in fretta
e il tempo che vola
sa di sigaretta.

Ci sono momenti
che pensi alla vita
ed altri in cui credi
che e' proprio finita.

E ti viene da vivere
e ti viene da piangere
e ti viene da prendere un treno
andare lontano e lasciare tutto com’e'
che qui non e' facile
e ti senti fragile
eh qui dove tutto quello che conta e' quello che senti
e sentire com’e', sentire com’e'…

Com’e' straordinaria la vita
com’e', coi suoi segreti, i sorrisi, gli inganni

Com’e' straordinaria la vita
che un giorno ti senti come in un sogno
e poi ti ritrovi all’inferno

Com’e' straordinaria la vita
che non si ferma mai
si! Non si ferma mai!

E ti viene da vivere
e ti viene da piangere
e ti viene da crederci ancora
provare a lottare e dare il meglio di te
che qui non e' facile
e ti senti fragile
eh qui dove tutto quello che conta e' quello che senti
e sentire com’e', sentire com’e'…

Com’e' straordinaria la vita
com’e',
che ti fa credere, amare e gridare

Com’e' straordinaria la vita
che un giorno ti senti come in un sogno
e poi ti ritrovi all’inferno

Com’e' straordinaria la vita
che non si ferma mai
si! Non si ferma mai!

Ieh ieh ieh
ieh ieh ieh
ieh uohohohohohou

Com’e' straordinaria la vita
che un giorno ti senti come in un sogno
e poi ti ritrovi all’inferno

Com’e' straordinaria la vita
che non si ferma mai
si! Non si ferma mai!

E mi viene da ridere
e mi viene da vivere!
Eh!

srijeda, 23.11.2005.

TV1000 Balkan update

Viasat logo Listinzi tj. programska šema kanala TV1000 Balkan (PDF-datoteke s nedeljnim pregledom počev od 1.12.2005.) mogu se pronaći na sajtu kompanije Viasat, u odeljcima na bugarskom i rumunskom jeziku (pod naslovom „Programi TV1000“ tj. „Lista programe TV1000“. Nažalost, iako se dva kanala ove kompanije (History i Explorer) već mesecima emituju u Srbiji, MTG tj. Viasat nije našao za shodno da napravi i verziju svoje prezentacije na srpskom.

Inače, prema onome što piše na bugarskoj stranici, MTG izgleda planira da kanal „udomi“ u kablovske mreže i u ostatku pokojne SFRJ — Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji.
- 01:08 - a šta ti misliš (2) - pretvori u hardver - link na ovaj post

Glupost je neuništiva

Politika: „Beograđanin prvak sveta u video-igrama“ iliti: bili Amer, Rus i Srbin, i Srbin ih je sve nadmudrio!

Gotovo svi domaći mediji (uključujući televizije RTS, B92, dnevne novine Politika, Blic, Glas javnosti i Kurir, pa čak i crnogorski Monet portal) preneli su vest o izvesnom petnaestogodišnjaku Strahinji Tomiću koji je osvojio prvo mesto na Svetskom prvenstvu u video-igrama (World Cyber Games) u Singapuru u disciplini Need for Speed (auto-trke) i tako zaradio 10.000 €. Mediji su objavili izjavu srećnog tinejdžera: „Vrlo sam zadovoljan, jedva dišem od uzbuđenja“.

Zaista lepa vest, međutim, jedini je problem što nema veze s mozgom. Kao što se možete i sami uveriti na sajtu takmičenja, ali i na domaćem sajtu posvećenom World Cyber Games, Strahinja Tomić, alijas STRAX_SCG je ispao u osmini finala, i to upravo od Nemca Tobijasa Šreka (Tobias Schreek), za koga su mediji javili da je drugoplasirani, a koji se takmičio pod pseudonimom sK1nnY. Pobednik u datoj disciplini je Brazilac GearGG (tj. Giovani Magri) i on je odneo ne 10.000 €, već 20.000 $.

Ovo je već drugi put da se dešava da srpski mediji budu uhvaćeni u neistini koju je lansirao jedan medij (u ovom slučaju po svoj prilici „nacionalna agencija“ Tanjug), a zatim svi ostali ponavljali: prvi slučaj je bio s onom nesrećnom pesmom norveških vojnika o kojoj sam već pisao, pa stvarno postoje dobri razlozi da se zapitamo vredi li uopšte čitati novine i gledati vesti na domaćim TV kanalima.

Molim sve čitaoce da mi na adresu dostave linkove, skenirane strane ili video-snimke kako bi eventualno spisak medija koji su preneli ovu lažnu vest bio što potpuniji. Dosad prikupljene screenshotove možete videti klikom na ime novina/TV stanice.
- 00:05 - a šta ti misliš (2) - pretvori u hardver - link na ovaj post

nedjelja, 20.11.2005.

TV1000 na srpskom

Džon Gudman (John Goodman) u filmu King Ralph na TV1000 Balkan Posle među pretplatnicima kablovske televizije u Srbiji jako dobro primljenih kanala Viasat History i Viasat Explorer, skandinavska medijska kuća Modern Times Group (MTG) je za srpsko, bugarsko i rumunsko tržište pokrenula filmski kanal TV1000 Balkan. Kanal je sa redovnim emitovanjem (posle par dana testiranja) počeo u petak, a veći deo programa je od samog starta titlovan na sva tri jezika. TV1000 Balkan se po šemi razlikuje od obe dosad poznate verzije kanala TV1000 — one za skandinavsko područje i one za istočnu Evropu (TV1000 East). Trenutno se emituje nekodirano preko satelita Sirius na 5° istočno, ali se lako može pretpostaviti da to neće dugo trajati. Prema navodima najvećeg kablovskog operatera u Srbiji, SBB-a, kanal će biti zastupljen isključivo na njihovoj mreži, što znači da oko 50% korisnika kablovske televizije u Srbiji neće moći da ga gleda.

Kvalitet slike i tona je vrlo dobar, a zanimljivo je da kanal uopšte ne emituje reklame, što znači da se finansira isključivo iz pretplate koju SBB i bugarski i rumunski operateri ubiru od svojih korisnika. Što se sadržaja tiče, prvog dana nije emitovan niti jedan film mlađi od 10 godina, a jedan emitovani je bio čak i punoletan (The Secret of My Success iz 1987. godine). Ni prema najavama se ne čini da će kanal emitovati preterano sveže filmove, mada je moguće da će se to promeniti u budućnosti, kada bi Viasat mogao doći u priliku da zarađene pare uloži u nabavku kvalitetnijih i svežijih naslova. Među emitovanim ili najavljenim filmovima nalaze se Cry Baby iz 1990, King Ralph i Backdraft iz 1991, Scent of a Woman iz 1992, Heart and Soul iz 1993, Waterworld, American President, Babe, Apollo 13 (svi iz 1995) i, kao najnoviji, Gladiator iz 2000.

Po svemu sudeći, ovaj kanal će svakako biti tehnički doteraniji od filmskog kanala Cinemania koji drži distributerska kuća Tuck, ali je pitanje da li će se pokazati znatno boljim po kvalitetu filmova, posebno imajući u vidu da satnica novog kanala još nije raspoloživa ni preko Interneta, ni preko teleteksta ili EPG-a. Na Cinemaniji se vrte i filmovi od pre par godina, uključujući Lilya 4-ever i My Big Fat Greek Wedding iz 2002, te Oskarom za scenario nagrađeni Lost in Translation iz 2003, a i neki crno-beli iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog stoleća. Međutim, glavni problem u vezi sa Cinemanijom je to što gledaoci na osnovu naslova filma iz dnevnih novina ili sa Tuckovog sajta sami moraju da iskopaju vredi li ga gledati ili ne, zbog toga što ne postoje najave.

Gledaoci SBB-a sada su sigurno zadovoljni činjenicom da u osnovnom paketu mogu birati između dva čisto filmska kanala, a ostaje da vidimo da li će biti išta od proširenja HBO-a na Srbiju najavljenog za ovaj decembar, iako će se HBO, bude li uopšte došao, debelo plaćati — možda i više od celog osnovnog paketa kanala.
- 01:06 - a šta ti misliš (0) - pretvori u hardver - link na ovaj post

subota, 19.11.2005.

Paprika je crvena skoro svaki dan, generale Gracijas, srećan tebi rođendan

Severnokorejske ritmičke gimnastičarke na Masovnim igrama Ekskluzivni dokumentarac „Stanje duha“ (A State of Mind) o životu u Severnoj Koreji, najzatvorenijoj zemlji sveta, prikazan je u ponedeljak pre podne na prvom programu Hrvatske televizije (odabrao, naravno, Đelo Hadžiselimović). Nije mi baš najjasnije šta se htelo postići prikazivanjem u tom bezveznom terminu, pogotovu ako znamo da je film pobrao jako pozitivne kritike, ali dobro. Uglavnom, protagonistkinje filma su dve male Korejke, 13-godišnja Pak Hjon Sun (Pak Hyon Sun) i 11-godišnja Kim Song Džon (Kim Song Jon). One su ritmičke gimnastičarke, a film prati tok njihovih priprema za učešće na Masovnim igrama, svetkovini koja slavi komunistički poredak u Severnoj Koreji, tokom 2003. godine.

Severnkorejsko društvo podeljeno je u tri ravnopravne klase: intelektualci, radnici i seljaci, a život u Pjongjangu, glavnom gradu, smatra se privilegijom. Porodice se sastoje od dve ili tri generacije, a u nedostatku prostora, najstariji (babe i dede ili roditelji koji imaju više dece) spavaju na podu. Devojčice naporno vežbaju kako bi zadovoljile stroge kriterijume za učešće na paradi, jer se dešava da čitave grupe učesnika/učesnica budu proglašene nedovoljno kvalitetnim i da budu odstranjene. Probe traju svaki dan po dva sata, a dva meseca pred paradu postaju celodnevne (devojčice ne idu u školu), s pauzom samo za ručak. Film, pored vežbanja, prati i tokove misli devojčica i njihovih bližnjih, pa se one tako ispovedaju kako im je sve isprva teško padalo, ali da su ih učiteljica i roditelji vratili na pravi put, a kako se parada približava sve više strepe hoće li se voljeni General (titula sadašnjeg vođe Severne Koreje Kima Džong-ila (Kim Jong-il), ili kako ga jedna od njih naziva „naš otac, General“ pojaviti na svečanosti. Inače, osnivača Severne Koreje i oca sadašnjeg vođe Kima Il-sunga (Kim Il-sung) nazivaju „Veliki Vođa“. Iako su devojčice na Masovnim igrama nastupale dvaput dnevno dvadeset dana zaredom, obožavani vođa se ni na jednom nastupu nije pojavio. Po završetku ovih Masovnih igara (organizuju se po potrebi), devojčice su već sutradan počele pripreme za nastup na sledećim.

Film je snimljen, naravno, uz saradnju severnokorejskih vlasti koje su ekipi dodelile pratioce i prevodioca koji, po tvrdnji autora filma, nisu vršili nikakvu cenzuru. Pored spektakularnih scena epske proslave 55-godišnjice revolucije koja je obuhvatala vojnu paradu, narodnu paradu, paradu s bakljama, sve održane 9. septembra/rujna, a zatim i Masovne igre koje su počele 10. septembra/rujna (ukupno u svetkovinama učestvuje preko milion stanovnika, tj. svaki dvadeseti Severnokorejac), u dokumentarcu se mogu videti i neke zaista pikantne stvari. Tako je, naprimer, u svakoj severnokorejskoj kuhinji instaliran radio (koji više liči na razglas) koji emituje jedinu postojeću stanicu u zemlji i ne može se isključiti (© 1984. George Orwell), nego samo utišati, a jedina TV stanica u zemlji emituje pet sati programa. U školi, đaci su obavezni da stoje u stroju i pre ulaska u zgradu se prijave na prozivci koja se odvija preko razglasa, a zatim da u stroju umarširaju u zgradu. U školi deca uče engleski, bez obzira na činjenicu da je Severna Koreja (zvanično ime: Narodna Demokratska Republika Koreja) jedna od retkih zemalja (uz Kubu i Iran) koja praktikuje ometanje radio stanica iz inostranstva. U školi, međutim, nastavnici decu uče i druge stvari, kao naprimer da je Veliki Vođa velik na tri načina: po ideologiji, kao vođa i po auri, a daju im i savete tipa „kad prihvatimo vođstvo Velikog Vođe, bićemo zauvek srećni“.

Gotovo svake večeri, čak i u centru prestonice, nestane struje, a stanovništvo uz sveće proklinje Amerikance zbog kojih se sve to, po njihovom mišljenju, desilo. Međutim, kada na televiziji vide veličanstvenu paradu, onda naglas zaključuju: „Nije ni čudo da umišljeni Amerikanci drhte od straha kad ovo vide“. Mržnju prema Amerima dodatno učvršćuju redovne uzbune (vežbe za slučaj napada) kojima se u narodu učvršćuje zajedništvo i solidarnost, kao i želja da se mrskom imperijalističkom agresoru suprotstave do poslednjeg čoveka. Zanimljivo je da i Korejci imaju svoje sveto mesto koje su dužni da posete barem jedanput u životu, planinu Pektu (korejski Paektu, kineski Baitou), s koje, prema legendi potiču svi Korejci (i severni i južni), a nazivaju je i „domovina naših srca“, a na koju su protagonistkinje filma imale priliku da hodočaste kao nagradu za svoje uspehe u školi.

Od ostalih zanimljivosti, vredi istaći da je britanski bend Faithless iskoristio snimke Masovnih igara za spot za pesmu „I Want More“, i da ovo nije prvi film o Narodnoj Demokratskoj Republici Koreji iz produkcije VeryMuchSo i u režiji Danijela Gordona (Daniel Gordon). Prvenac je bio film „Njihova životna utakmica“ (The Game of Their Lives) iz 2002. godine, posvećen uspehu severnokorejske ekipe na Svetskom prvenstvu 1966. godine i pobedi nad reprezentacijom Italije (više puta prikazivan na severnokorejskoj televiziji, tako da ga cela nacija maltene zna napamet, kao što Kinezi znaju „Walter brani Sarajevo“). Pregovori za ulazak britanske filmske ekipe u tu zatvorenu zemlju i snimanje dokumentarca trajale su pune četiri godine. Film „Stanje duha“ takođe je prikazivan u NDR Koreji, a dobio je i nagradu na pjongjanškom filmskom festivalu prošle godine.

Više o Severnoj Koreji, znate li engleski, možete saznati kod jednog britanskog kolege blogera koji ju je nedavno posetio i iškljocao gomilu jako ilustrativnih fotki, a možete i baciti pogled i na Pyongyang Times, vesti severnokorejske agencije KCNA, centralni dnevnik tamošnje televizije (pod uslovom da imate broadband vezu) ili pogledati kako izgleda pjongjanški metro.
- 19:14 - a šta ti misliš (0) - pretvori u hardver - link na ovaj post

srijeda, 16.11.2005.

Le Monde Diplomatique ponovo na srpskom

Naslovnica „Mond diplomatika“ na ćirilici Beogradski nedeljnik NIN od ovog meseca ponovo je pokrenuo srpsko izdanje francuskog mesečnika „Mond diplomatik“ (Le Monde Diplomatique), u Francuskoj poznatog i kao „Le Diplo“. Ovaj mesečnik, koji u Francuskoj izlazi u tiražu/nakladi od 350.000 primeraka, a širom sveta preko 1,4 miliona primeraka, dostupan je na još 19 jezika (među kojima su engleski, nemački, italijanski, španski, ruski, hrvatski i slovenački). Le Monde Diplomatique nadaleko je poznat po svom ozbiljnom i analitičkom novinarstvu, pa spada u vodeće svetske časopise koji se bave međunarodnom politikom i globalnim ekonomskim temama. Takođe je poznat i po alterglobalističkom stavu (tj. zalaganju za globalizaciju, ali uz demokratske vrednosti i socijalnu pravdu, za razliku od sada dominantnog neoliberalnog globalizma) i argumentovanoj kritici američke spoljne politike.

Časopis je osnovan daleke 1954. godine, a u mnogim državama ne prodaje se samostalno već kao mesečni dodatak poznatih časopisa ili dnevnika, pa se tako u Britaniji distribuira uz Guardian Weekly, u Nemačkoj uz Tageszeitung (TAZ), a u Grčkoj uz Elefterotipiju. U Hrvatskoj ga od decembra/prosinca 2004. izdaje kuća Masmedia, a u Sloveniji od oktobra 2005. udruženje Novinarski klub. U Srbiji je časopis izlazio od marta 2001. godine kao samostalno izdanje novinske kuće „Politika“, ali je bez obrazloženja ukinut u decembru 2003.

Ljudi oko časopisa postali su evropski stožer otpora nehumanim metodama koje primenjuju svetske sile u ostvarivanju svojih ciljeva, pa su tako učestvovali i u osnivanju udruženja ATTAC (Association for the Taxation of financial Transactions for the Aid of Citizens) koje se u početku zalagalo za uvođenje tzv. Tobinovog poreza (Tobin tax) na finansijske špekulacije valutama kojim bi se obezbedilo nezavisno finansiranje UN i drugih organizacija kako ne bi zavisile od volje velikih sila. U međuvremenu, ATTAC se više posvetio borbi protiv spornih odluka STO, OECD-a i MMF-a, ali i značajno doprineo nastanku Svetskog socijalnog foruma kao protivteže Svetskom ekonomskom forumu u Davosu.

U prvom broju na srpskom jeziku nakon stanke, direktor redakcije časopisa Injasio Ramone (Ignacio Ramonet) u svom uvodniku bavi se odbijanjem SAD da omoguće međunarodnu kontrolu (preko UN ili na drugi način) nad ICANN-om, telom koje upravlja Internetom, dok su neki od ostalih članaka posvećeni problemima koji nastaju usled nepoštovanja Ugovora o neširenju atomskog naoružanja, održivosti sadašnjeg modela razvoja čovečanstva zasnovanog na potrošnji, imenovanju sudija Vrhovnog suda u SAD, tezi da su Izraelci zapravo otrovali Jasera Arafata, ekonomskim vezama Kine i Japana itd. Za razliku od Politikinog, izdanje koje jednom mesečno stiže uz NIN manjeg je formata (ima više stranica) i štampano je ćiriličnim pismom, kao i sam NIN uostalom, ali je i dalje u formatu dnevnih novina, dakle na ne previše kvalitetnom papiru i bez poveza tj. zaheftanih stranica.

Nažalost, Ninu nije uspelo da prvo izdanje odradi besprekorno, pa smo tako mogli pronaći katastrofalne prevode poput izraza „numerička fraktura“ (engleski „digital divide“ tj. „digitalni jaz“ — zaostajanje određenih delova sveta u primeni novih tehnologija poput Interneta i računara), štamparsku grešku („libelarizam“ umesto „liberalizam“) na naslovnici (u najavi jednog teksta), a i mnoge adrese Web stranica u fusnotama tekstova su loše odštampane (ubačeni razmaci, nedostaju znakovi poput „:“ i „/“), tako da su praktično neupotrebljive. Nadam se da će beogradska redakcija ubrzo eliminisati te početne probleme na zadovoljstvo svih zainteresovanih.

Od sveg srca čestitam Ninu na ovom potezu i radujem se što će mnogi u Srbiji ponovo moći da čitaju ovaj zaista vrhunski francuski časopis.
- 00:47 - a šta ti misliš (1) - pretvori u hardver - link na ovaj post

nedjelja, 13.11.2005.

Volim slušati radio

Stari radio-prijemnik Slobodna Evropa o Čelentanu

U noći između ponedeljka i utorka u noćnom programu Radija Slobodna Evropa (00-02) emitovana je muzička emisija posvećena 67-godišnjem Adrijanu Čelentanu (Adriano Celentano), legendi italijanske kancone. Emisiju su pripremili Nikola Gurović i Srđan Kusovac, a kao povod za razmatranje životnog dela ovog vrlo plodnog italijanskog kantautora poslužila je njegova kontroverzna emisija na RAI-ju nazvana „Rockpolitik“ u koju je, na iznenađenje gledalaca, ali i menadžmenta RAI-ja pozvao većinu kritičara italijanskog premijera Silvija Berluskonija (Silvio Berlusconi) koje je ovaj pre nekoliko godina oterao s italijanske nacionalne televizije s obrazloženjem da su je „kriminalizovali“. Većina ih je odbila poziv, ali se jedan, Mikele Santoro (Michele Santoro) pojavio, prethodno podnevši ostavku na mesto poslanika Evropskog parlamenta kako ne bi kršio zakon po kome se političari ne smeju pojavljivati u zabavnim emisijama. Gledanost emisije je bila ogromna (preko 11 miliona ljudi), a kritike u štampi i na Internetu vrlo pohvalne, što nije ni čudno jer je Italija među najgore rangiranim članicama EU po slobodi štampe, 42. na svetu po listi Reportera bez granica, dakle daleko iza Slovenije (9. mesto), ali takođe iza BiH (33), a otprilike u istom rangu s Makedonijom (43). Od ex-Yu zemalja, od nje su gore samo Hrvatska (56. mesto) i Srbija i Crna Gora (65. mesto). Stoga tračci svetlosti u zemlji u kojoj Berluskoni kontroliše 90% elektronskih medija mnogima puno znače. O Čelentanovoj emisiji opširno je pisala blogerka Juliere.

Adrijano Čelentano je inače postao poznat još početkom šezdesetih godina zahvaljujući ogromnom hitu „24.000 poljubaca“ (Ventiquattromila baci), na Sanremu je pobedio 1970. u duetu sa suprugom Klaudijom Mori (Claudia Mori) i pesmom „Ko ne radi, ne vodi ljubav“ (Chi non lavora, non fa l'amore), a ukupno je snimio preko 30 albuma od kojih su mnogi imali milionske tiraže i glumio u mnoštvu filmova. Muzika u emisiji pratila je njegovu karijeru i mogli smo uživati u hitovima iz svih faza njihovog muzičkog stvaranja.

Gost iz Microsofta na Radio Beogradu 2

U emisiji „Put u reči“ koja se bavi jezičkim pitanjima u petak ujutru gostovao je Bodin Drešević, direktor razvojnog centra Microsofta u Beogradu i najzaslužniji čovek za njegovo otvaranje. Urednik i voditelj emisije, poznati lingvista Vlado Đukanović (mnogi ga se sećaju po emisiji „Srpski na kašičicu“ koja je nekada išla na Televiziji Politika) s njim je u opuštenom dijalogu proćaskao o standardu Unikod (Unicode) koji je omogućio očuvanje mnogih malih jezika zahvaljujući mogućnosti da njihovi znakovi postanu sastavni deo opšteprihvaćenih fontova, o Opentype standardu za fontove, tabličnom računaru (Tablet PC), radu na prepoznavanju rukopisa i mnogo čemu drugom. Ovo je bila specijalna emisija sa samo jednim gostom, za razliku od ostalih koje su mozaičnog tipa s prilozima o bogatstvu srpskog jezika, drugim jezicima, nastavi stranih jezika itd.
- 14:59 - a šta ti misliš (1) - pretvori u hardver - link na ovaj post

srijeda, 09.11.2005.

Top lista nadrealista na BHT1

Nele Karajlić Javni radio-difuzni servis BiH BHT1 od subote 5.11. počeo je sa repriziranjem „Top liste nadrealista“, skraćeno TLN, verovatno najbolje humorističke serije proizvedene na području bivše SFRJ o kojoj čak postoji članak na Wikipediji. Kako je najavljeno, biće prikazivane četiri epizode iz prvog, pet iz drugog i tri iz trećeg serijala iz kojih će biti uklonjeni skečevi koji su izgubili na aktuelnosti. Nakon izabranih epizoda iz svakog od serijala biće prikazan odgovarajući dokumentarac sa reminiscencijama „nadrealista“, režisera i drugih članova ekipe o tome kako su snimane emisije. Dokumentarac koji prati prvi deo zove se „Burek u svemiru“, drugi deo prati dokumentarac „Šta bi rekô dr. Arsla, ba?“, a treći „Eto, ba, Šahbaza“, a sva tri je režirao Srđan Šarenac.

Za mlađe generacije, nadrealisti (Branko Đurić Đuro, Nenad Janković alijas dr. Nele Karajlić, Neletov brat Dražen Janković Dralle, Benjamin Filipović, Zenit Đozić Zena, Boris Šiber Šibi, Jadranko Dado Džihan, Darko Ostojić Ogi — poznat po ulozi Minke uz još neke likove koji su se povremeno pojavljivali kao npr. Dražen Ričl Zijo, prvi pevač benda Crvena Jabuka, Elvis J. Kurtović, i drugi) praktično su jugoslovenski ekvivalent Pajtonovaca i posle vrlo uspešne radio emisije Primus dobili su 1984. godine priliku da i na televiziji pokažu svoje sposobnosti. Inače, mnoge njihove provale i danas se koriste u svakodnevnom govoru.

U prvoj epizodi (snimljenoj 1984. godine) prikazani su prilično loši skečevi sa Đurom kao selektorom fudbalske reprezentacije, prvi nastavak ljubavne priča o Seji i Seadi u više epizoda (njeni roditelji navijaju za Želju, a njegovi za Sarajevo), „Burek u svemiru“ o krađi bureka na svemirskom brodu i intervju s arhitektom (koji je projektovao most koji se srušio zahvaljujući kolegi koji je, dok je pio kaficu, gumicom slučajno izbrisao potporni stub) o malim radničkim stanovima (126 stanova na 20 kvadratnih metara) i velikim stanovima za političare. Sve je to bilo garnirano spotovima poznatih pevača (Duško Kuljiš, Hanka Paldum i Halid Bešlić), a epizoda se završila nezaobilaznim „Malim mravom“.

Pošto je ovo tek početak, a najbolje skečeve (fabrika za pravljenje ničega, hepek, hrkljuš, Čenga posećuje rudare, Sarajevski zid i nezaobilazne Đurine kućne čarolije) tek očekujemo, neću mnogo kritikovati, samo ću primetiti da nije baš u redu da su ljudi sa BHT1 skečeve izbacivali, a ostavili muzičke spotove (i to snimane u studiju u katastrofalnoj tehnici), uprkos činjenici da su svi željni da gledaju Đuru, Neleta i ostale nadrealiste, a ne muziku od pre 20 godina.
- 21:51 - a šta ti misliš (0) - pretvori u hardver - link na ovaj post

nedjelja, 06.11.2005.

Ja tebi vojvodo, ti meni serdare

Bogoljub Karić tj. tante za kukuriku

BK televizija ovih dana naširoko i nadugačko izveštava o boravku Bogoljuba Karića i delegacije njegove stranke Pokret snaga Srbije u Japanu, a posebno o činjenici da je Bogoljubu prestižni japanski univerzitet Soka (usko povezan sa verskom grupacijom Soka Gakkai koja propoveda ničiren budizam) dodelio počasni doktorat za velike uspehe i doprinose razumevanju između naroda. Prikazivani su i Karićevi govori pred Japancima i ovacije koje je doživeo, a o poseti je izveštavano kao o šansi da Japan uloži značajnije pare u ne baš sjajno stojeću srpsku privredu. Naravno, nijedan drugi domaći medij nije tome posvetio bog-zna-kakvu pažnju.

Ono što je BK televizija prećutala jeste činjenica da je pre dvadesetak dana BK univerzitet takođe dodelio jedan počasni doktorat, i to, gle čuda, gospodinu Daisaku Ikedi, osnivaču Soka univerziteta i predsedniku Soka Gakkai International. Daisaku Ikeda je po svoj prilici svetski rekorder po broju počasnih doktorata i profesorskih titula (ceo spisak nije stao na jednu stranu, već su ga podelili na dva dela: prvi i drugi), ali njegova organizacija nije previše popularna među običnim Japancima. Štaviše, dosta njih njene sledbenike smatra fanaticima. Soka Gakkai koristi TV zvezde za promociju svojih ciljeva i praktično kontroliše treću po veličini političku stranku u zemlji koja se ne zove „Pokret snaga Japana“, već New Komeito. Američki news magazin Time je 1995. godine pisao o sumnjivoj smrti jedne protivnice te organizacije. BK univerzitet je dodeljeno priznanje obrazložio borbom Ikede za trajan mir i velikim doprinosom dijalogu između civilizacija. Ikeda je 2003. dobio i nagradu „Braća Karić“ s istim obrazloženjem, pa bi zli jezici mogli reći da nije u pitanju ravnopravna razmena, već trampa „dva za jedan“.

Inače, zanimljivo je da je te, 2003. godine nagradu „Braća Karić“ sasvim zasluženo dobio i jedan od najvećih srpskih glumaca ikada, Ljuba Tadić, koji nas je, na veliku žalost, napustio prošle nedelje.
- 02:35 - a šta ti misliš (1) - pretvori u hardver - link na ovaj post

subota, 05.11.2005.

See ya in court!

Štoperica za merenje trajanja reklama Slučaj 1:

Vijeće za elektroničke medije podnelo je prekršajne prijave protiv sve tri stanice s nacionalnom pokrivenošću u Hrvatskoj. Protiv HTV-a i RTL-a prijave su podnete zbog prikrivenog reklamiranja i nedovoljnog razdvajanja programa i reklamnih sadržaja. Protiv Nove TV prijava je podneta zbog prekoračivanja zakonom propisanog maksimalnog vremena emitovanja reklama od 12 minuta u satu (za HRT, kao javni servis, ograničenje iznosi 9 minuta po satu). Predsednik Vijeća, Denis Peričić, naglasio je da su HRT i Nova izbegle dodatne kazne zahvaljujući odstranjivanju reklama iz svojih centralnih informativnih emisija, kao i da je Veće osudilo prikazivanje jednog od kandidata RTL-ovog showa „Big Brother“ kako peva ustašku pesmu „Jasenovac i Gradiška Stara“ i prikazivanje ubijanja živine/peradi u Dnevniku Hrvatske televizije bez upozorenja gledalaca.

Zanimljivo je da je u Srbiji nacionalnom emiteru po novom Zakonu o oglašavanju dozvoljeno svega 6 minuta reklama po satu, osim u slučaju sportskih prenosa međunarodnih takmičenja, kada će smeti da emituje 9 minuta reklama u jednom satu. Nasuprot tome, komercijalne stanice, kao i u Hrvatskoj, imaju pravo da u jednom satu 12 minuta emituju reklame. Zakon je usvojen još u septembru, ali će stupiti na snagu tek 24. decembra. Do tada ćemo morati da trpimo i po četiri dugačka reklamna bloka u jednom satu, kao što praktikuju pojedine srpske privatne televizijske stanice. Novi zakon (koji je bio najavljen još u novembru 2004, ali je njegovo usvajanje preko svake mere odlagano) inače ne dozvoljava sečenje sportskih prenosa reklamama (osim u pauzama između perioda igre i tajm-autima), vesti, dokumentarne i dečje emisije će se smeti prekidati samo ako traju duže od pola sata, a između dva bloka reklama će morati da prođe barem 20 minuta.

Iskreno se nadam da će nadležni organi, a pre svega Republička radiodifuzna agencija pažljivo pratiti krše li emiteri ovaj zakon (posebno u smislu štopovanja trajanja reklamnih pauza) i druge zakone kojima se zabranjuje širenje mržnje i propagiranje nasilja.

Slučaj 2:

Hrvatski telekom (u vlasništvu Deutsche Telekoma) najavio je da će tužiti Hrvatsku državu posle odluke hrvatske Agencije za telekomunikacije da, suprotno njegovom predlogu, cena zakupa lokalne petlje koju plaćaju ostali operateri fiksne telefonije (H1 i Optima telekom) bude spuštena sa 77 na 52 kune. T-HT tvrdi da ta cena nije realna, jer ne pokriva njihove troškove, a najavio je i moguće otpuštanje radnika (u nemačkoj centrali Deutsche telekoma je ovih dana najavljeno otpuštanje 32.000 zaposlenih i bez slične odluke tamošnjeg regulatornog tela). On takođe osporava način izračunavanja kojim je Agencija došla do tog iznosa i navodi da ona ni na koji način nije osporavala troškovnik koji je HT predložio. Korisnici usluga i druga dva operatera s odobravanjem su dočekali odluku kojom će se borba na tržištu svakako dalje rasplamsati i nadaju se da HT neće uspeti da dokaže da je u pravu. H1 je uz to optužio Hrvatski telekom da i dalje nečasnim sredstvima pokušava da spreči liberalizaciju tržišta, što, po mom mišljenju, i nije daleko od istine.

Operater Optima telekom odlučio je da ponudi i ADSL svim svojim korisnicima, što će biti moguće nakon odobrenja Agencije (koja se još od januara preganja sa HT-om da omogući pristup lokalnoj petlji radi ostvarenja ADSL priključka), a H1 je sklopio ugovor sa Samsungom o primeni triple play tehnologije koja posredstvom ADSL2+ veze omogućava prenos audio signala (telefonije), video signala (televizije i videa na zahtev) i Internet saobraćaja. Sve u svemu, situacija na hrvatskom tržištu se ubrzano poboljšava, a operateri se moraju truditi da, uz zadržavanje postojećih korisnika, pokušaju da pridobiju i nekog novog.

U Srbiji je monopol Telekoma istekao još letos, ali zasad nažalost nema naznaka da bi dozvole za druge operatere fiksne telefonije uskoro mogle biti izdate. ADSL se, posle gotovo godinu dana od uvođenja servisa, nudi još uvek samo u jednom gradu (Beogradu), dok je npr. Bugarski telekom po cenama nižim nego u Srbiji (flat paket 512/128 kbps košta oko 20€) uspeo da uvede ADSL u preko 50 mesta.

Nešto je očito trulo u državi Danskoj.
- 00:33 - a šta ti misliš (0) - pretvori u hardver - link na ovaj post

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se