Suncokreta2

I tako....

Imam ja onaj svoj drvored.
Drvored, koji nekako u ovo vrime počme zelenit, onako u tragovima. Ništa se izbliza ne vidi, ali kad ga gledaš iz daljine spaziš njegovu zelenkastu auru.

Promatram ga godinama i mislila sam da ga najbolje znam, da ga znam ono baš u dušu.

Vrime njegovog buđenja uvik je povezano sa korizmom.

Ako korizma počme ranije, i on ranije prozeleni.

Stabla u tom mom drvoredu su poredana po veličini, prva dva su najveća, ka tata i mama a opet je tata za pinku veći od mame, pa onda su poredana dičica i svako je dite za pinku pinkicu manje od onog ispred.

Lani sam primijetila da su stabla na kraju drvoreda za koji dan prije prozelenila od onih na početku.

Pa sam sve kontala da je to vjerojatno zbog sunčeve svjetlosti.

I tako.

Pari mi se da sve, baš sve znam o svom drvoredu, da ga baš ono poznam u dušu.

Da je samo moj i ničiji više...

Sve do neki dan.

Sretnem tako jednu moju poznanicu, onako simpa cura, živi tu negdi blizu, u drugom-trećem portunu.

I klasična priča, vrime, ladnoća, politika, posal, al sve bi bilo lakše da više dođe to proliće.

I ispričam joj kako sve mirim po mome drvoredu, kako mu gledam auru i početak korizme, kako mu gledam mamu i tatu i dičicu malu.

A ona, umisto da se iznenadi našom vezom, cilo virme klima glavom, razumijevajući o čemu ja to govorim i još mi nadoda da svake godine drvored počme zelenit sa suprotne strane i da se baš nikad nije dogodilo da prozeleni dvi godine zaredom sa iste.


Šokirala me.
Pa ona poznaje moj drvored bolje od mene!?

Jeli to možda njen drvored, a ne moj?


A ne ne, ne dam ga ja tek tako!

Svim silama ću se potrudit nać nešto šta ona ne zna o mome drvoredu.

Samo čekam da počme zelenit!

Onda mi je u nekom trenutku sinulo kako je to zapravo lipo, kako nema ništa loše u tome da još netko voli moj drvored! Da taj netko, za koga nikad ne bi pomislila, isto tako pazi i prati i bdije nad mojim drvoredom.

Sigurna sam da je i mom drvoredu drago...

Puno volim današnji dan.
Baš mi je ono jako važan i bitan.
Nekako mi je toplo pri srcu.

Prolazila sam kroz različite faze razvoja dok nisam došla do konačne spoznaje.

Ma, prvo sam mislila da bi žena mogla bit žena, mora koristit svoje pravo glasa.
Pa sam govorila i ono šta mislim, i ono šta ne mislim.

Pa sam mislila da bi žena bila žena, mora bit ista kao muškarac.

Pa sam se ponašala bahato i agresivno i kad sam mislila da je potrebno i kad nisam.

Pa sam mislila da bi žena bila žena, mora bit jača od muškarca.

Pa sam sve radila sama, i ono šta sam mogla i ono šta nisam.

A danas mi se čini jedino točno da bi se žena osjećala žena, mora postojati pravi muškarac.

Eto, pari mi se da sad kužim zašto volim taj famozni dan žena.

Pari mi se da "kapitulacija" daje puno više slobode i prava.

Tko zna možda dogodine dođem do nekih sasvim petih spoznaja.