| < | ožujak, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
..::Domaćički shit-lit::..
Fest forward (drugi deo)
- 17:02 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (48) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Posle nekog vremena, ponovo se vraćam recenziji filmova koje sam videla na ovogodišnjem FEST-u. FEST nije tip manifestacije koja obiluje premijerama tako da je većina prikazanih filmova u Beograd došla sa 30 drugih festivala i iz njega otišla u prošlost. I pored te statistički zanemarljive šanse da ove filmove vidite "u bioskopima pored vas" možda će vam moje recenzije pomoći da odlučite da li biste neki film pogledali na DVD-u. Nema tu puno nadprosečnih ostvarenja ali nije sve u ostajanju bez daha, svejedno. Nakon filmova koje sam već ocenila, videla sam još i: Saratan (Saratan, Kirgistan/Nemačka 2004, r. Ernest Abdyjaparov) Radnja filma se vrti oko stanovnika jednog izrazito siromašnog i izolovanog planinskog sela u post-sovjetskom Kirgistanu. Likovi su manje-više uobičajeni: seoski poglavar koji pokušava da izgradi svoj inače nepostojeći autoritet, lopov, kazanova, seoski zgubidani-pijanice, lokalni bogataš i svi oni na koje ćete i inače naleteti u selima na bilo kom delu planete. Kada sve njih stavite u isti lonac, zakuvate i začinite dobijate komediju i popriličan deja vu. Jedina stvar koja Saratan izdvaja od sličnih komedija jeste da se dešava u Kirgistanu, nepoznatoj i intrigirajućoj Centralno Azijskoj državi. Autori su nam pred projekciju rekli da film ima za cilj da gledaocima dočara specifičnosti kirgistanskog mentaliteta međutim, kako ja u njemu nisam videla ništa specifično, zaključujem da je cilj filma pre bio zadovoljavanje ukusa festivalske publike širom sveta nego zalaženje u veliku kirgistansku nepoznanicu. Ipak, da ne pomislite da mi je film bio apsolutni hejt, u momentu kada sam se pomirila sa tim da mi neće pružiti ništa pre-originalno, opustila sam se i zabavila. Film ima nekoliko veoma jakih aduta – pored predivne scenografije, dobre fotografije i glume, najviše ću ga pamtiti po naslovnoj numeri. Melodija ove pesme mi i dan danas odzvanja u ušima i žali bože onog ko mi se nađe u blizini kada je se jednom dokopam! Uzevši u obzir da je, i pored upitne originalnosti, film relativno zabavan, oprostiću mu to što je prvenstveno napravljen za «strance» i daću mu 7/10. Držim fige da to sledeći put bude malčice hrabrije jer je upravo ta autentičnost ono što se u filmovima iz tog dela sveta i traži. Malo putovanje u raj (A little trip to heaven, Island/SAD 2005, r. Baltazar Kormakur) Iako sebe ubrajam u tihe poklonike islandskog režisera Baltazara Kormakura (101 Reykjavik, The Sea) nakon ovog filma mi je došlo da odem u Rejkjavik, uhvatim ga za ramena, snažno protresem i pitam «Alo čoveče, šta ti je?». Shvatam ja da je njemu život na Islandu možebitno depresivan ali mi se čini da ga je sa ovim filmom malčice preterao. Tokom celog filma me je obuzimao isti onaj osećaj koji je kritičara NY times naterao da recenziju novog CD-a grupe Coldplay naslovi «If you are married to Gwyneth Paltrow, why are you still depressed?». U svakom slučaju, film prati istražitelja osiguravajućeg društva (Forest Whitaker) koji odlazi u malo mesto u Minesoti kako bi istražio sumnjivu smrt jednog čoveka i video ima li načina da se osiguravajući zavod izvuče iz plaćanja milionske premije njegovoj sestri (Julia Stiles). Vremenom, između njega i Julie se stvara snažna veza i on pokušava da joj pomogne da se oslobodi nasilnog muža (Jeremy Renner). Da ne budem preveliki spoiler, gledaoci već na početku shvataju da je smrt koju Whitaker istražuje zapravo ubistvo počinjeno od strane Julijinog muža i da žrtva nije Julijin brat već neki jadni pijanac kojeg je Renner pokupio na sred puta. Ovo nije i poslednje što će se desiti ali ćete za ostatak priče ipak morati da pogledate film. Po meni je ovaj film naprosto previše depresivan i, u nekim trenucima, krajnje nelogičan. Makoliko se trudila, nikako mi nije uspevalo da se «unesem» u priču. Tome je prvenstveno doprinela činjenica da se film navodno dešava u Minesoti a da je sasvim očito sniman na Islandu. To bi bilo isto kao kad bi neko izgradio par piramida u okolini Kruševca i onda se pravio da je to Egipat. Druga stvar koja mi je zasmetala su neke scenarističke nelogičnosti. Ima ih par ali je za mene ubedljivo najupečatljivija ona da je osiguravajući zavod pozvan na mesto zločina pre nego što je leš identifikovan a porodica obaveštena. Otkad to osiguravajuća društva reaguju pre nego što nosilac polise podnese zahtev za isplatu? Šta su oni, CSI: Minesota? Mogućno je da sam ja naprosto bila nadrndana zato što sam film gledala u vreme nedeljnog ručka pa mi je trebalo nešto veselije ali mi film nikako nije «seo». I pored toga, on bez sumnje ima sve predispozicije da se dopadne svima onima koji se pale na art filmove ali ne znaju baš puno o njima. Mračan je, pun je neke teskobe i nema neki happy end. Neki bi rekli puna kapa ali ja kažem 6.5/10. Imala sam utisak da Kormakur to može i bolje ali ne znam, možda sam se prevarila. Tamo gde je istina (Where the truth lies, Kanada/UK/SAD 2005, r. Atom Egoyan) Lenny (Colin Firth) i Vince (Kevin Bacon) su televizijske zvezde sa kraja pedesetih godina prošlog veka. Jednog dana u svojoj hotelskoj sobi pronalaze mrtvu devojku i, iako nakon toga ne dolazi ni do kakve istrage, skandal ih razdvaja i oni se razilaze. Petnaest godina kasnije novinarka i njihova opsesivna obožavateljka Karen O'Connor (Alison Lohan) započinje istraživanje o stvarnim razlozima njihovog rastanka što je neminovno dovodi i do istrage o mrtvoj devojci ... Ovaj raskošno urađeni film je svakako jedan od najkomercijalnijih ostvarenja Atoma Egoyana a to nipošto ne treba posmatrati kao minus. Ako na ovaj film gledamo samo kao na film a ne i kao film koji se temelji na knjizi, dolazimo do zaključka da je sve odrađeno i više nego korektno – uz posebne pohvale scenografima, sjajnoj fotografiji i odličnoj Alison Lohan zbog koje bih i ja rado preispitala svoju seksualnu orijentaciju. Možda Kevin Bacon i Colin Firth baš i nisu stopostotno uverljivi u svojim ulogama najboljih prijatelja ali im se to u kontektsu filma (mada ne i knjige) teško može zameriti. Znam da su oni koji su prethodno čitali knjigu imali puno zamerki na sam tok filma i prekrajanje njegovog završetka ali shvatam da su te promene bile neophodne da bi se film zaokružio kao celina. Ja sam bila posebno dirnuta određenim twin-peaksovskim elementima pa mu zato dajem 8/10. Možda i stignete da ga odgledate dok je još na repertoaru, ja se svakako nisam razočarala. Gđa Henderson vam predstavlja (Mrs. Henderson presents, UK 2005, r. Stephen Frears) Ekscentrična gđa. Henderson (Judie Dench) negde pred II svetski rat ostaje udovica i dok joj većina prijateljica predlaže hobije kakvi su heklanje i dobrotvorni rad, ona se odlučuje za nešto drugo, kupuje oronulo pozorište i na mesto upravnika postavlja takođe ekscentričnog i naprasitog Vivijena van Dama (Bob Hoskins). Pozorište vrlo brzo postaje najpopularniji vodvilj u Londonu ali tu popularnost u jakoj konkurenciji treba održati pa gđa Henderson donosi odluku da predstave začini nepomičnim golim devojkama u formi "živih slika". Zbog ovoga pozorište postaje hit među publikom ali i prava noćna mora za cenzore .. Ovaj film mi je bez sumnje bio odličan, opuštajući i zabavan. Judie Dench je kao i uvek sjajna i uverljiva u svojoj ulozi vlasnice kontroverznog pozorišta u vreme neposredno pre i za vreme II sv. rata. Od drugih stvari ne znam šta bih pre izdvojila – kostim, scenografiju ili muziku? Poznavajući moju slabost prema mjuziklima rekla bih da mi je to bio najveći doživljaj, nakon filma sam se zaista osećala kao da sam bila na dobroj pozorišnoj predstavi a to je valjda bio i cilj. Zbog svih ovih dobro povezanih komponenti filmu ću dati 9/10. Ipak, ne mogu da odem a da se ne osvrnem na dva propusta – prvi je prilično loša montaža a drugi je čak dvostruko pojavljivanje mikrofona u kadru. Ovo možda i jesu česte greške ali im zaista nije mesto u filmu oskarovskog kalibra. No, ako ipak zažmurimo na ove početničke gafove ostaje nam jedan zaista dobar film. Možda ne toliko dobar koliko Smrt gospodina Lazareskua ali ko broji? I tako, polako smo došli do kraja ove FESTovske priče. Znam da je mnogima teško da poveruju ali čak sam i ja nešto privela kraju. Još samo koji mesec i čućete kako sam se provela na onom putovanju prošlog novembra. Eto, Milošević je umro a ja još nisam ispričala kako mi je bilo u Tribunalu. Lenjost je stvarno majka svih bolesti. Baš pih. |
blaženopočivši SM, velikomučenik
- 01:54 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (100) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Srbija je valjda jedina zemlja na svetu gde ne možeš ništa da isplaniraš. Taman nevino i ničim izazvano zacrtaš da ćeš u određeno vreme buljkati u «Avanture Šerloka Holmsa» i onda paf, crkne ona skotina i tras, ništa od serije! Užas! Vest o smrti SM me je zatekla u krevetu iz koga, usled ove spoznaje, nisam ispala. Ne znam kako drugačije da opišem da se nisam potresla. Drugim rečima, bolelo me je dupe. Mislim, stvarno me je bolelo dupe. On je za mene bio mrtav mnogo pre jučerašnjeg dana i nije ostalo mnogo za čim bi žalila. Za čim da žalim - za njim kao čovekom? Za njim kao «istorijskom ličnošću»? Hrišćanski je praštati? Neka mu je laka zemlja? Gimme a break. Nek odjebe. Da li je njemu bilo žao svih onih čije je živote uništio? Da li mu je bilo žao mučenih, ubijanih i silovanih, dece koja su odrasla u skloništima, onih koji više nikad neće videti svoje najbliže i onih koji više nikad neće videti kuću ili grad u kome su odrasli? Da li mu je bilo žao svih onih koji zbog njegove politike žive u bedi, staraca koji su prinuđeni da prose jer nemaju šta da jedu, mladih koji nikad nisu otputovali dalje od rodnog grada, intelektualaca, radnika i poljoprivrednika koji, makoliko se trudili, ne mogu da zarade dovoljno da prehrane porodicu? Da li mu je bilo žao toga što godišnjicu mature obeležavam na MSN-u namesto uživo jer mi je 70% prijatelja na svakom drugom meridijanu sem ovog? Da li mu je bilo žao toga što je zbog svojih šizofrenih ideja ovo društvo odveo u propast iz koje ono nikako da se izvuče? Da li je?! Nije. E pa zato ni meni nije žao što je matora drtina zaboga umrla slatko snivajući daleko od svoje voljene Mirice. Jebe mi se. Žao mi je samo nas. Žalosno ali istinito, dobar deo Srbije očito ne deli moje mišljenje ili barem ne u onoj meri u kojoj bi meni bilo «bogougodno». Umal' nisam popila sopstvenu želudačnu kiselinu čitajući one plačipičkaste komentare na B92 «Žao mi ga je kao čoveka», «Bio je duboko neshvaćena ličnost od istorijskog značaja» «Pokoj mu duši» «Neka mu je laka zemlja» «Saučešće porodici Milošević». Whaaaattt???????????? Quoi???? Was??? Da znam više jezika više bih i pisala?! Halo?! O čemu mi ovde pričamo?! Ne, sad ozbiljno – koji vam je kurac? Kakvog vi to čoveka spominjete, let alone ličnost od istorijskog značaja? I još izjavljujete saučešće onoj njegovoj mučiteljskoj krimogenoj porodici zbog koje potiho sanjam ponovno uvođenje smrtne kazne metodom vešanja na glavnom trgu? Da li ste vi to malo pobrkali lončiće ili se yet again dokazali da ovaj narod ima pamćenje jedne amebe? Znam da sam već pokvarena ploča ali stvarno, šta ću kad neke stvari nikako ne prestaju da mi skakuću po nervnim završecima. Dovoljno je što mi je danas zagoreo ručak još sam dodatno morala da ga ispovratim gledajući one babe i dede u redu za knjigu žalosti sa sve suzama. Stoje tamo u kaputima iz 1974. i samonabeđeno tvrde kako je on najbolje što nam se ikad desilo. Kako do sad nisu već crkli jebala ih ja tako glupave. Od stanovnika ove zemlje, više mogu da me iznerviraju samo mediji. Mislim, mediji. Bolje da ih u ovom slučaju nazovemo medijumi pošto su svi do jednog uspeli da uspostave kontakt sa Slobinim duhom i od istog saznaju da je on ubijen. Od momenta kada je vest o njegovoj smrti objavljena televizije su se naprosto utrkivale koja će stvoriti veću atmnosferu zavereničke tenzije. Znate, naš Personal Jesus, SM, nadčovek i velikomučenik naprosto nije mogao da umre od nekog dosadnog prirodnog uzroka, već je to morao da bude neki masonsko-pritajeni razlog kao što je trovanje lekom protiv lepre, napad bengalskog tigra ili pomisao na razgolićene grudi Carle del Ponte. Ne mogu više ni da pobrojim koliko se retro-likova u poslednja dva dana izređalo po mom malom ekranu sve pod parolom «Haški Tribunal – ubica Srba» i «Sve bi bilo u redu da je Sloba na vreme otišao u Rusiju». Sad prosto ne znam na šta prvo da se osvrnem – na retro likove ili teoriju da je SM ubijen tajnom superzamršeno-nedokučivom akcijom novog svetskog poretka? Ajmo prvo na retro likove. Dakle, ja zaista ne znam da li srpski a konsekventno i hrvatski jezik sadrže reči kojima bih mogla da opišem svoje gađenje ponovnim pojavljivanjem određenih socijalističkih, radikalnih i julovsko-kulovskih likova u medijima. Gledam te debele, korumpirane kriminalce koji namesto na zatvorskim daskama spavaju na gomili pokradenih para i ne mogu da suspregnem potrebu da si iščupam bubreg od muke gledajući ih kako, bez ikakvog obzira, sebi daju za pravo da svima ostalima spročitavaju lekcije o moralu, čojstvu i junaštvu. Jasno je da će moja komparacija zvučati neadekvatno ali slušajući ih i razvijajući svest o tome da im ranijespomenute amebe actually veruju, stvarno se osećam kao žrtva čiji silovatelj ne samo da ostaje nekažnjen nego biva i društveno prihvaćen i nagrađen za ono što je učinio. Stvarno sam se nadala da će se suđenje završiti, da će skot biti osuđen i da će se stvoriti barem neznatni uslovi da se stavi tačka na i, ali ne. Em je jedna šansa za katarzu propuštena em se ostale dodatno potkopavaju retro-likovima i njihovim superzamršeno-nedokučivim zaverama. Strani političari pokušavaju da celoj priči daju pozitivnu dimenziju proglašavajući je novim početkom ali videvši ovdašnje reakcije, ispijanje šampanjca bih rađe odložila za momenat kada se pokaže da je to početak na bolje a ne obrnuto. Ok, možda jesam pesimista ali ko ne bi bio nakon toliko nepravedno neemitovanih detektivskih serija, ha? Ako proniknemo u tu superzamršeno-nedokučivu zaveru videćemo da su tajne sile novog svetskog poretka izvele to toliko maestralno da nisu mrdnule prstom a on je doživeo infarkt i umro. Ono, how brilliant is that? Šalu na stranu, priča o tome da ga je ubio Tribunal je u najmanju ruku smešna ali nažalost i veoma uverljiva za ovdašnju javnost. Svi neprestano trabunjaju o tome kako ga je Tribunal ubio time što je odbacio njegov zahtev za lečenje u Rusiji ali, kaman, ima li nekog zdravorazumskog stvorenja koje bi ga pustilo da ode? Mislim, mi i dalje govorimo o onoj Rusiji u kojoj ženica i sinčić, uprkos interpolovoj poternici, sasvim neometano žive i privređuju. I sad kao, Tribunal naprasno treba da postane laureat nagrade Naivko 2006 i da kaže «Oh, ove garancije odišu takvim kredibilitetom da nam dođe da svi zajedno poletimo na krilima ljubavi!». Bilo je jasno da se Milošević nikada ne bi vratio sa ruske ekskurzije i niko nije želeo da se njegov potpis nađe na potencijalno najvećoj blamaži Tribunala. Ne kažem da se Tribunal ovakvim raspletom nije malčice izblamirao ali je to neznatno u odnosu na podsmeh koji bi preživljavao da je Slobicu pojeo volšebni moskovski mrak. Kako smo mi ovde poslovično posvađani sa logikom, svima je izgleda lakše da njegovu smrt pripišu nekim nečastivim mračnim silama nego prostoj biologiji. Osim neodlaska u Rusiju što predstavlja ubistvo per se, Ćubica je u isto vreme bio sistematski trovan i izlagan raznim drugim iskušenjima reda-veličine Isusa Hrista. U poverenju ću vam šapnuti i da se sve ovo dešavalo zato što je tužilaštvo najednom otkrilo da ne može da nadmaši njegovu brilijantnu odbranu pa je ovakvom potezu pribeglo kako bi se spaslo sramote. On je bio na milimetar od oslobađajuće presude i onda paf, proradile pilule protiv lepre i čiča-miča-gotova-priča, Slobodan Milošević 1941-2006. Povremeno se pojavi neko ko se drzne da sve pripiše prirodnim uzrocima i Slobinom nepoštovanju terapije ali verujte, taj bi bolje prošao da je rekao da šargarepom čačka prostatu nego što se pozvao na logiku. Ovde pale samo ona objašnjenja koja su obavijena konspirativnim misterijama, em se osećamo kao centar svemira, em imamo o čemu da šapućemo na sastancima kućnog saveta, milina! Nego, da ne tupim više. Mislila sam da vam napišem i par reči o drugom pitanju od nacionalnog značaja prožetom antisrpskim sentimentima (tj. o domaćem izboru za predstavnika SCG na Pesmi Evrovizije) ali su me svi ovi retro-sledbenici, hrišćanski praštači i napaćena porodica toliko izmorili da sad naprosto nemam snage. Vidite, dovoljno je da se jednom pojave pa da isisaju sav život iz mene. Šteta samo što se taj uzrok smrti ne bi video ni na jednoj obdukciji, zar ne? |
Fest forward (prvi deo)
- 17:15 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (4) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Ovih dana se održava 34. Beogradski filmski festival (FEST) koji na preskoke posećujem kako bi o tome imala šta da kažem. Nakon prošlogodišnjeg izleta u nešto alternativnije vode, FEST se ove godine vratio svojoj uobičajenoj koncepciji koja uključuje mešavinu holivudskih blockbustera i dobrih/manje komercijalnih filmova sa ostatka planete. Tako smo, pored filmova iz npr. Kazahstana, Koreje ili Južne Afrike, ove godine imali priliku da pogledamo skoro sve filmove nominovane za Oskara - "Brokeback Mountain", "Walk the Line", "Good night and good luck", "Capote", "The Constant Gardener" i "Crash". Iako nisam sigurna da se FEST može nazvati festivalom u pravom smislu te reči, to je bez sumnje značajno dešavanje, kako za ovaj grad tako i za mene lično. FEST uvek podigne učmalu februarsku atmnosferu i daje mi nešto čime mogu da se bavim i o čemu mogu da razgovaram sa prijateljima. Iako to može zvučati glupo, kada pribavim karte za sve interesantne projekcije osećam se kao dete koje je upravo dobilo najdražu igračku. Mnogi od tih filmova nisu remek dela ali koga briga, dokle god mi daju priliku da vidim nešto novo i o tome potaknem diskusiju, za mene su najbolje što filmska industrija ima da ponudi. Tamnu stranu FESTa bez sumnje čine pretenciozni i arogantni filmski kritičari koji se u vreme festivala namnože kao pečurke posle kiše. Ne treba generalizovati ali većina njih mnogo više truda polaže na to da deluje prepametno nego na to da kaže nešto što će gledaocima biti od koristi. Neverovatno je to koliko mogu da melju o svemu što nema nikakve veze sa suštinom. Kada završe svoja maratonska izlaganja znaćete sve o rasveti ali skoro ništa o kvalitetu filma. Ovo me toliko nervira da razmišljam da sledeće godine i ja postanem jedan, čisto da dokažem da je moguće izraziti mišljenje koje si ionako plaćen da imaš. Koliko je teško reći "Ovo je dobro" ili "Ovo je neverovatno sranje", ha? Druga stvar koju FEST treba da unapredi jeste organizacija. Holivudski filmovi dobijaju najbolje termine i bioskopske sale dok oni malo manje komercijalni filmovi, koji FEST čine festivalom a ne revijom blockbustera, dobijaju ranopopodnevne termine i sale u koje ne može da stane ni moja najuža porodica. Znam da mnogima od vas ovo zvuči logično ali zapravo nije. Holivudski filmovi ionako direkt sa FESTa idu u redovni bioskopski repertoar dok ostale filmove možemo da vidimo samo tad i eventualno za četiri godine na Studiu B negde iza 2 ujutru. Iako razumem finansijski aspekt te odluke i dalje mislim da se može pronaći bolja ravnoteža jer manje komercijalni filmovi imaju svoju publiku. Problem je donekle ispravljen ali ne i rešen nekim reprizama jer ja svejedno nisam mogla da stignem na neke projekcije koje su bile ili u sred radnog vremena ili rasprodate danima pred festival. Videću da li se daju u reprizno-repriznim terminima ali jebeš ga, moglo je to i bolje. Usled nedostatka vremena, do sada sam uspela da vidim samo četiri filma ali u planu gledanje još barem druga četiri, u naredna tri dana. Nisam odgledala ni jedan blockbuster pa ćete na razglabanje o potencijalnim Oskarovcima morati malo da sačekate. Za sad sam hronološki uživala u sledećim projekcijama: Smrt gospodina Lazareskua (Moartea Domnului Lazarescu, Rumunija 2005, režija Cristi Puiu) Ovaj odličan rumunski film krajnje realistično i prepoznatljivo prikazuje način na koji su stariji i siromašni pripadnici društva tretirani od strane jednog zastarelog i propadajućeg sistema zdravstvene zaštite. Glumac Ion Fiscuteanu veoma ubedljivo glumi Gdina Lazareskua, udovca koji sa svoje tri mačke živi u predgrađu Bukurešta. Gdin Lazaresku nakon celodnevnih mučnina i glavobolja poziva hitnu pomoć ali oni isprva odbijaju da mu pomognu jer odokativno zaključuju da su njegovi problemi izazvani alkoholom. Komšije priskaču u pomoć ali se to pokazuje kao nedovoljno pa se hitna pomoć poziva opet i tako počinje njegova neverovatno mučna i bolna odiseja po raznim gradskim bolnicama. Iako je sam naziv filma mali spoiler, on je svejedno veoma emotivan i napet i nažalost veoma blizak svima nama koji nismo tako daleko od Rumunije. Mene je ovaj film potpuno “kupio” i ocenjujem ga sa 9/10. Što je muškarac bez brkova? (Hrvatska 2005, režija Hrvoje Hribar) Pošto vama ne moram da prepričavam radnju, evo par utisaka o filmu. Ovde je taj film prilično dobro izreklamiran kao “Najgledaniji hrvatski film u poslednjih 10 godina”. Premijeru su posetili režiser Hrvoje Hribar i nekoliko predstavnika filmske i glumačke ekipe a zabavno je napomenuti da je tokom najave filma voditeljka imala toliko lapsusa da je ispalo da je ovaj film u HR pogledalo “preko 150 gledalaca”. Iako film nije remek-delo, gluma je bila dobra a prikaz mentaliteta zabavan. Zaplet nije originalan ali je dovoljno relaksirajući da mu se to ne uzme za zlo. Kao poseban plus izdvajam očitu energiju između Zrinke Cvitešić i Leona Lučeva u njihovim ulogama zaljubljene udovice i katoličkog sveštenika. Kniga bi dobila više ali ni film ne prolazi loše – 7/10. Poslednji dani (Last days, SAD 2005, režija Gus van Sant) Ovaj film je inspirisan poslednjim danima Kurta Cobaina. Glavna ličnost je Blake, umetnik izmučen svojim uspehom, drogama i ljudima koji ga okružuju. Tokom filma, mumlajući sebi u bradu, on tumara prostorom koji ga okružuje, povremeno gubi svest, svira gitaru i krije se od ljudi koji ga neprekidno uznemiravaju. Poslednji dani je jedan od onih filmova koje ćete ili prezirati ili voleti, a sebe svrstavam u drugu grupu. Mišljenja sam da su Gus van Sant i glumac Michael Pitt odlično prikazali izmučenog narkomana/rock zvezdu u danima koji vode njegovom samoubistvu. Scenario je jako uverljiv i skoro da sam sasvim osetila njegovo beznađe, patnju, umor i potrebu za samoćom. Iako dinamika filma nije uvek zadovoljavajuća, smatram da je sjajno što su sve to uspeli da postignu bez preterane dramatizacije i dijaloga. Mnogi posetioci FESTa su ovom filmu dali jedinicu, pogrešno ga ocenjujući kao dosadnu interpretaciju života Kurta Cobaina no, prava istina je da film uopšte nije pretendovao da bude biografski već da su neke činjenice iz Cobainovog života samo poslužile kao osnova za lik koga tumači Michael Pitt. Meni se čini da je film jako dobro prikazao taj pred-suicidni heroinski haos i zato mu dajem 8.5/10. Ovo 0.5 dajem kao nagradu za casting fantastične Kim Gordon koja se nakratko pojavljuje u filmu. Zreli ljudi (Voksne mennesker, Danska/Island 2005, režija Dagur Kari) Ova komedija prati život Danijela, neodgovornog i šarmantnog grafitti umetnika koji živi u Kopenhagenu i ne haje zato što ga jure raznorazni potraživači – parking služba, stanodavac, policija … Jednog dana u njegov život ulazi Frank, devojka koja je isto tako neodgovorna i šarmantna koliko i on sam. Od tog trenutka njegov život dobija potpuno novu i ništa manje zabavnu dimenziju. Film takođe prati život njegovog najboljeg druga Dede kao i situiranog ali veoma nesretnog sudije čiji se život u nekoliko navrata "sudara" sa Danijelovim. Po meni, ovo je jedna interesantna i dobro režirana komedija sa elementima drame u kojoj postoji puno interesantnih zapleta i raspleta. Film je opušten i povremeno će vas nasmejati do suza. Moj omiljeni lik je Deda (Morfar) čija opsesivna potreba da postane fudbalski sudija predstavlja humoristički klasik. Iako je kraj malčice nedorečen, film je dobro urađen i dovoljno atraktivan čak i za širu publiku. Ja ga smatram dobrim načinom da se provede sat i po i zato mu dajem 8/10. I tako, kao što vidite, do sada nisam videla previše filmova ali su barem svi koje sam pogledala bili vredni spomena. U naredna tri dana ću gledati još najmanje 4 filma, među kojima i novi film Atona Egoyana “Where the truth lies”, “A little trip to heaven” kao omaž mojoj malecnoj opsesiji islandskim stvaralaštvom, kirgistanski film “Saratan” kao i “Gđa Henderson predstavlja”, film koji za sad vodi u trci za najbolji film FESTa. Ukoliko mi ostane vremena pogledaću i "Darvinov košmar" mada je pod znakom pitanja da li ću za taj film uopšteno naći karte. Saznaćete za koji dan. |