Srbija je valjda jedina zemlja na svetu gde ne možeš ništa da isplaniraš. Taman nevino i ničim izazvano zacrtaš da ćeš u određeno vreme buljkati u «Avanture Šerloka Holmsa» i onda paf, crkne ona skotina i tras, ništa od serije! Užas!
Vest o smrti SM me je zatekla u krevetu iz koga, usled ove spoznaje, nisam ispala. Ne znam kako drugačije da opišem da se nisam potresla. Drugim rečima, bolelo me je dupe. Mislim, stvarno me je bolelo dupe. On je za mene bio mrtav mnogo pre jučerašnjeg dana i nije ostalo mnogo za čim bi žalila. Za čim da žalim - za njim kao čovekom? Za njim kao «istorijskom ličnošću»? Hrišćanski je praštati? Neka mu je laka zemlja?
Gimme a break.
Nek odjebe. Da li je njemu bilo žao svih onih čije je živote uništio? Da li mu je bilo žao mučenih, ubijanih i silovanih, dece koja su odrasla u skloništima, onih koji više nikad neće videti svoje najbliže i onih koji više nikad neće videti kuću ili grad u kome su odrasli? Da li mu je bilo žao svih onih koji zbog njegove politike žive u bedi, staraca koji su prinuđeni da prose jer nemaju šta da jedu, mladih koji nikad nisu otputovali dalje od rodnog grada, intelektualaca, radnika i poljoprivrednika koji, makoliko se trudili, ne mogu da zarade dovoljno da prehrane porodicu? Da li mu je bilo žao toga što godišnjicu mature obeležavam na MSN-u namesto uživo jer mi je 70% prijatelja na svakom drugom meridijanu sem ovog? Da li mu je bilo žao toga što je zbog svojih šizofrenih ideja ovo društvo odveo u propast iz koje ono nikako da se izvuče? Da li je?! Nije. E pa zato ni meni nije žao što je matora drtina zaboga umrla slatko snivajući daleko od svoje voljene Mirice. Jebe mi se. Žao mi je samo nas.
Žalosno ali istinito, dobar deo Srbije očito ne deli moje mišljenje ili barem ne u onoj meri u kojoj bi meni bilo «bogougodno». Umal' nisam popila sopstvenu želudačnu kiselinu čitajući one plačipičkaste komentare na B92 «Žao mi ga je kao čoveka», «Bio je duboko neshvaćena ličnost od istorijskog značaja» «Pokoj mu duši» «Neka mu je laka zemlja» «Saučešće porodici Milošević».
Whaaaattt???????????? Quoi???? Was??? Da znam više jezika više bih i pisala?!
Halo?! O čemu mi ovde pričamo?! Ne, sad ozbiljno – koji vam je kurac? Kakvog vi to čoveka spominjete, let alone ličnost od istorijskog značaja? I još izjavljujete saučešće onoj njegovoj mučiteljskoj krimogenoj porodici zbog koje potiho sanjam ponovno uvođenje smrtne kazne metodom vešanja na glavnom trgu? Da li ste vi to malo pobrkali lončiće ili se yet again dokazali da ovaj narod ima pamćenje jedne amebe? Znam da sam već pokvarena ploča ali stvarno, šta ću kad neke stvari nikako ne prestaju da mi skakuću po nervnim završecima. Dovoljno je što mi je danas zagoreo ručak još sam dodatno morala da ga ispovratim gledajući one babe i dede u redu za knjigu žalosti sa sve suzama. Stoje tamo u kaputima iz 1974. i samonabeđeno tvrde kako je on najbolje što nam se ikad desilo. Kako do sad nisu već crkli jebala ih ja tako glupave.
Od stanovnika ove zemlje, više mogu da me iznerviraju samo mediji. Mislim, mediji. Bolje da ih u ovom slučaju nazovemo medijumi pošto su svi do jednog uspeli da uspostave kontakt sa Slobinim duhom i od istog saznaju da je on ubijen. Od momenta kada je vest o njegovoj smrti objavljena televizije su se naprosto utrkivale koja će stvoriti veću atmnosferu zavereničke tenzije. Znate, naš Personal Jesus, SM, nadčovek i velikomučenik naprosto nije mogao da umre od nekog dosadnog prirodnog uzroka, već je to morao da bude neki masonsko-pritajeni razlog kao što je trovanje lekom protiv lepre, napad bengalskog tigra ili pomisao na razgolićene grudi Carle del Ponte. Ne mogu više ni da pobrojim koliko se retro-likova u poslednja dva dana izređalo po mom malom ekranu sve pod parolom «Haški Tribunal – ubica Srba» i «Sve bi bilo u redu da je Sloba na vreme otišao u Rusiju».
Sad prosto ne znam na šta prvo da se osvrnem – na retro likove ili teoriju da je SM ubijen tajnom superzamršeno-nedokučivom akcijom novog svetskog poretka? Ajmo prvo na retro likove. Dakle, ja zaista ne znam da li srpski a konsekventno i hrvatski jezik sadrže reči kojima bih mogla da opišem svoje gađenje ponovnim pojavljivanjem određenih socijalističkih, radikalnih i julovsko-kulovskih likova u medijima. Gledam te debele, korumpirane kriminalce koji namesto na zatvorskim daskama spavaju na gomili pokradenih para i ne mogu da suspregnem potrebu da si iščupam bubreg od muke gledajući ih kako, bez ikakvog obzira, sebi daju za pravo da svima ostalima spročitavaju lekcije o moralu, čojstvu i junaštvu. Jasno je da će moja komparacija zvučati neadekvatno ali slušajući ih i razvijajući svest o tome da im ranijespomenute amebe actually veruju, stvarno se osećam kao žrtva čiji silovatelj ne samo da ostaje nekažnjen nego biva i društveno prihvaćen i nagrađen za ono što je učinio. Stvarno sam se nadala da će se suđenje završiti, da će skot biti osuđen i da će se stvoriti barem neznatni uslovi da se stavi tačka na i, ali ne. Em je jedna šansa za katarzu propuštena em se ostale dodatno potkopavaju retro-likovima i njihovim superzamršeno-nedokučivim zaverama. Strani političari pokušavaju da celoj priči daju pozitivnu dimenziju proglašavajući je novim početkom ali videvši ovdašnje reakcije, ispijanje šampanjca bih rađe odložila za momenat kada se pokaže da je to početak na bolje a ne obrnuto. Ok, možda jesam pesimista ali ko ne bi bio nakon toliko nepravedno neemitovanih detektivskih serija, ha?
Ako proniknemo u tu superzamršeno-nedokučivu zaveru videćemo da su tajne sile novog svetskog poretka izvele to toliko maestralno da nisu mrdnule prstom a on je doživeo infarkt i umro. Ono, how brilliant is that? Šalu na stranu, priča o tome da ga je ubio Tribunal je u najmanju ruku smešna ali nažalost i veoma uverljiva za ovdašnju javnost. Svi neprestano trabunjaju o tome kako ga je Tribunal ubio time što je odbacio njegov zahtev za lečenje u Rusiji ali, kaman, ima li nekog zdravorazumskog stvorenja koje bi ga pustilo da ode? Mislim, mi i dalje govorimo o onoj Rusiji u kojoj ženica i sinčić, uprkos interpolovoj poternici, sasvim neometano žive i privređuju. I sad kao, Tribunal naprasno treba da postane laureat nagrade Naivko 2006 i da kaže «Oh, ove garancije odišu takvim kredibilitetom da nam dođe da svi zajedno poletimo na krilima ljubavi!». Bilo je jasno da se Milošević nikada ne bi vratio sa ruske ekskurzije i niko nije želeo da se njegov potpis nađe na potencijalno najvećoj blamaži Tribunala. Ne kažem da se Tribunal ovakvim raspletom nije malčice izblamirao ali je to neznatno u odnosu na podsmeh koji bi preživljavao da je Slobicu pojeo volšebni moskovski mrak.
Kako smo mi ovde poslovično posvađani sa logikom, svima je izgleda lakše da njegovu smrt pripišu nekim nečastivim mračnim silama nego prostoj biologiji. Osim neodlaska u Rusiju što predstavlja ubistvo per se, Ćubica je u isto vreme bio sistematski trovan i izlagan raznim drugim iskušenjima reda-veličine Isusa Hrista. U poverenju ću vam šapnuti i da se sve ovo dešavalo zato što je tužilaštvo najednom otkrilo da ne može da nadmaši njegovu brilijantnu odbranu pa je ovakvom potezu pribeglo kako bi se spaslo sramote. On je bio na milimetar od oslobađajuće presude i onda paf, proradile pilule protiv lepre i čiča-miča-gotova-priča, Slobodan Milošević 1941-2006. Povremeno se pojavi neko ko se drzne da sve pripiše prirodnim uzrocima i Slobinom nepoštovanju terapije ali verujte, taj bi bolje prošao da je rekao da šargarepom čačka prostatu nego što se pozvao na logiku. Ovde pale samo ona objašnjenja koja su obavijena konspirativnim misterijama, em se osećamo kao centar svemira, em imamo o čemu da šapućemo na sastancima kućnog saveta, milina!
Nego, da ne tupim više. Mislila sam da vam napišem i par reči o drugom pitanju od nacionalnog značaja prožetom antisrpskim sentimentima (tj. o domaćem izboru za predstavnika SCG na Pesmi Evrovizije) ali su me svi ovi retro-sledbenici, hrišćanski praštači i napaćena porodica toliko izmorili da sad naprosto nemam snage. Vidite, dovoljno je da se jednom pojave pa da isisaju sav život iz mene. Šteta samo što se taj uzrok smrti ne bi video ni na jednoj obdukciji, zar ne?
Post je objavljen 13.03.2006. u 01:54 sati.