| < | ožujak, 2006 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
|
Posle nekog vremena, ponovo se vraćam recenziji filmova koje sam videla na ovogodišnjem FEST-u. FEST nije tip manifestacije koja obiluje premijerama tako da je većina prikazanih filmova u Beograd došla sa 30 drugih festivala i iz njega otišla u prošlost. I pored te statistički zanemarljive šanse da ove filmove vidite "u bioskopima pored vas" možda će vam moje recenzije pomoći da odlučite da li biste neki film pogledali na DVD-u. Nema tu puno nadprosečnih ostvarenja ali nije sve u ostajanju bez daha, svejedno. Nakon filmova koje sam već ocenila, videla sam još i: Saratan (Saratan, Kirgistan/Nemačka 2004, r. Ernest Abdyjaparov) Radnja filma se vrti oko stanovnika jednog izrazito siromašnog i izolovanog planinskog sela u post-sovjetskom Kirgistanu. Likovi su manje-više uobičajeni: seoski poglavar koji pokušava da izgradi svoj inače nepostojeći autoritet, lopov, kazanova, seoski zgubidani-pijanice, lokalni bogataš i svi oni na koje ćete i inače naleteti u selima na bilo kom delu planete. Kada sve njih stavite u isti lonac, zakuvate i začinite dobijate komediju i popriličan deja vu. Jedina stvar koja Saratan izdvaja od sličnih komedija jeste da se dešava u Kirgistanu, nepoznatoj i intrigirajućoj Centralno Azijskoj državi. Autori su nam pred projekciju rekli da film ima za cilj da gledaocima dočara specifičnosti kirgistanskog mentaliteta međutim, kako ja u njemu nisam videla ništa specifično, zaključujem da je cilj filma pre bio zadovoljavanje ukusa festivalske publike širom sveta nego zalaženje u veliku kirgistansku nepoznanicu. Ipak, da ne pomislite da mi je film bio apsolutni hejt, u momentu kada sam se pomirila sa tim da mi neće pružiti ništa pre-originalno, opustila sam se i zabavila. Film ima nekoliko veoma jakih aduta – pored predivne scenografije, dobre fotografije i glume, najviše ću ga pamtiti po naslovnoj numeri. Melodija ove pesme mi i dan danas odzvanja u ušima i žali bože onog ko mi se nađe u blizini kada je se jednom dokopam! Uzevši u obzir da je, i pored upitne originalnosti, film relativno zabavan, oprostiću mu to što je prvenstveno napravljen za «strance» i daću mu 7/10. Držim fige da to sledeći put bude malčice hrabrije jer je upravo ta autentičnost ono što se u filmovima iz tog dela sveta i traži. Malo putovanje u raj (A little trip to heaven, Island/SAD 2005, r. Baltazar Kormakur) Iako sebe ubrajam u tihe poklonike islandskog režisera Baltazara Kormakura (101 Reykjavik, The Sea) nakon ovog filma mi je došlo da odem u Rejkjavik, uhvatim ga za ramena, snažno protresem i pitam «Alo čoveče, šta ti je?». Shvatam ja da je njemu život na Islandu možebitno depresivan ali mi se čini da ga je sa ovim filmom malčice preterao. Tokom celog filma me je obuzimao isti onaj osećaj koji je kritičara NY times naterao da recenziju novog CD-a grupe Coldplay naslovi «If you are married to Gwyneth Paltrow, why are you still depressed?». U svakom slučaju, film prati istražitelja osiguravajućeg društva (Forest Whitaker) koji odlazi u malo mesto u Minesoti kako bi istražio sumnjivu smrt jednog čoveka i video ima li načina da se osiguravajući zavod izvuče iz plaćanja milionske premije njegovoj sestri (Julia Stiles). Vremenom, između njega i Julie se stvara snažna veza i on pokušava da joj pomogne da se oslobodi nasilnog muža (Jeremy Renner). Da ne budem preveliki spoiler, gledaoci već na početku shvataju da je smrt koju Whitaker istražuje zapravo ubistvo počinjeno od strane Julijinog muža i da žrtva nije Julijin brat već neki jadni pijanac kojeg je Renner pokupio na sred puta. Ovo nije i poslednje što će se desiti ali ćete za ostatak priče ipak morati da pogledate film. Po meni je ovaj film naprosto previše depresivan i, u nekim trenucima, krajnje nelogičan. Makoliko se trudila, nikako mi nije uspevalo da se «unesem» u priču. Tome je prvenstveno doprinela činjenica da se film navodno dešava u Minesoti a da je sasvim očito sniman na Islandu. To bi bilo isto kao kad bi neko izgradio par piramida u okolini Kruševca i onda se pravio da je to Egipat. Druga stvar koja mi je zasmetala su neke scenarističke nelogičnosti. Ima ih par ali je za mene ubedljivo najupečatljivija ona da je osiguravajući zavod pozvan na mesto zločina pre nego što je leš identifikovan a porodica obaveštena. Otkad to osiguravajuća društva reaguju pre nego što nosilac polise podnese zahtev za isplatu? Šta su oni, CSI: Minesota? Mogućno je da sam ja naprosto bila nadrndana zato što sam film gledala u vreme nedeljnog ručka pa mi je trebalo nešto veselije ali mi film nikako nije «seo». I pored toga, on bez sumnje ima sve predispozicije da se dopadne svima onima koji se pale na art filmove ali ne znaju baš puno o njima. Mračan je, pun je neke teskobe i nema neki happy end. Neki bi rekli puna kapa ali ja kažem 6.5/10. Imala sam utisak da Kormakur to može i bolje ali ne znam, možda sam se prevarila. Tamo gde je istina (Where the truth lies, Kanada/UK/SAD 2005, r. Atom Egoyan) Lenny (Colin Firth) i Vince (Kevin Bacon) su televizijske zvezde sa kraja pedesetih godina prošlog veka. Jednog dana u svojoj hotelskoj sobi pronalaze mrtvu devojku i, iako nakon toga ne dolazi ni do kakve istrage, skandal ih razdvaja i oni se razilaze. Petnaest godina kasnije novinarka i njihova opsesivna obožavateljka Karen O'Connor (Alison Lohan) započinje istraživanje o stvarnim razlozima njihovog rastanka što je neminovno dovodi i do istrage o mrtvoj devojci ... Ovaj raskošno urađeni film je svakako jedan od najkomercijalnijih ostvarenja Atoma Egoyana a to nipošto ne treba posmatrati kao minus. Ako na ovaj film gledamo samo kao na film a ne i kao film koji se temelji na knjizi, dolazimo do zaključka da je sve odrađeno i više nego korektno – uz posebne pohvale scenografima, sjajnoj fotografiji i odličnoj Alison Lohan zbog koje bih i ja rado preispitala svoju seksualnu orijentaciju. Možda Kevin Bacon i Colin Firth baš i nisu stopostotno uverljivi u svojim ulogama najboljih prijatelja ali im se to u kontektsu filma (mada ne i knjige) teško može zameriti. Znam da su oni koji su prethodno čitali knjigu imali puno zamerki na sam tok filma i prekrajanje njegovog završetka ali shvatam da su te promene bile neophodne da bi se film zaokružio kao celina. Ja sam bila posebno dirnuta određenim twin-peaksovskim elementima pa mu zato dajem 8/10. Možda i stignete da ga odgledate dok je još na repertoaru, ja se svakako nisam razočarala. Gđa Henderson vam predstavlja (Mrs. Henderson presents, UK 2005, r. Stephen Frears) Ekscentrična gđa. Henderson (Judie Dench) negde pred II svetski rat ostaje udovica i dok joj većina prijateljica predlaže hobije kakvi su heklanje i dobrotvorni rad, ona se odlučuje za nešto drugo, kupuje oronulo pozorište i na mesto upravnika postavlja takođe ekscentričnog i naprasitog Vivijena van Dama (Bob Hoskins). Pozorište vrlo brzo postaje najpopularniji vodvilj u Londonu ali tu popularnost u jakoj konkurenciji treba održati pa gđa Henderson donosi odluku da predstave začini nepomičnim golim devojkama u formi "živih slika". Zbog ovoga pozorište postaje hit među publikom ali i prava noćna mora za cenzore .. Ovaj film mi je bez sumnje bio odličan, opuštajući i zabavan. Judie Dench je kao i uvek sjajna i uverljiva u svojoj ulozi vlasnice kontroverznog pozorišta u vreme neposredno pre i za vreme II sv. rata. Od drugih stvari ne znam šta bih pre izdvojila – kostim, scenografiju ili muziku? Poznavajući moju slabost prema mjuziklima rekla bih da mi je to bio najveći doživljaj, nakon filma sam se zaista osećala kao da sam bila na dobroj pozorišnoj predstavi a to je valjda bio i cilj. Zbog svih ovih dobro povezanih komponenti filmu ću dati 9/10. Ipak, ne mogu da odem a da se ne osvrnem na dva propusta – prvi je prilično loša montaža a drugi je čak dvostruko pojavljivanje mikrofona u kadru. Ovo možda i jesu česte greške ali im zaista nije mesto u filmu oskarovskog kalibra. No, ako ipak zažmurimo na ove početničke gafove ostaje nam jedan zaista dobar film. Možda ne toliko dobar koliko Smrt gospodina Lazareskua ali ko broji? I tako, polako smo došli do kraja ove FESTovske priče. Znam da je mnogima teško da poveruju ali čak sam i ja nešto privela kraju. Još samo koji mesec i čućete kako sam se provela na onom putovanju prošlog novembra. Eto, Milošević je umro a ja još nisam ispričala kako mi je bilo u Tribunalu. Lenjost je stvarno majka svih bolesti. Baš pih. |