The devil inside

Zabrinjava me činjenica da u ovo nebulozno doba sjedim pred kompjuterom i pišem novu hrpu gluposti koju ću nazvati postom i isipati pred vaše oči. Ne sjećam se kad sam zadnji put bila budna u ovo doba, a da nije uključivalo učenje, cuganje ili ševu. A možda je samo stvar u memoriji koja me sve slabije služi. Vjerojatno. Da nije, sad bih znala s kim sam večeras/sinoć pričala na stanici, koja je birtija u koju sam zalazila zatvorena, i tko je, pobogu, Kristina.

Došla sam do zaključka da sam ovisna o tipkanju. Volim onaj osjećaj kad se tipka pokorava pod mojim dodirom poput kakve submisivne kujice, a slova se stanu nizati na ekranu.

Perverznjača.

Još ko derište sam obožavala pisaće mašine, i zvuk lupkanja po slovcima. Svaki put kad bi se moja majka zaputila u banku, morala me voditi sa sobom, jer sam znala da je tam hrpa teta s pisaćim mašinama. Imala sam neke planove da se ušuljam među njih i drkam po toj krami, ali ti su planovi imali manjkavosti. U prvom redu čuvara s pištoljem na ulazu. Propade mi i karijera tipkačice. Jebiga.

Dragi je sjebo koljeno prije dva tjedna. Gotovo svaki dan bdijem nad njegovom bolesničkom posteljom. Ovak zvuči ko da je na samrti. Nije. Ne brinite se.

Patim od kronične nejebice.

Razmišljala sam može li se napisati post o ničemu i zaključila da može. Ko klinka sam znala razmišljati o apsolutnom ništavilu. Prilično deprimirajuće misli od kojih bi me vrlo brzo počela boljet glava.

Drugo je pak pitanje može li se napisati post ni o čemu. Ja sam picajzla kaj se tiče tih sranja (očita je nejednakost između pisanja o ničemu i pisanja ni o čemu).

Jesam li uspjela?

Laku noć. Dobro jutro.