Svojedobno sam dosta griješila.
Mislila sam da mi svijet nešto duguje i da si mogu uzeti neka prava.
Platila sam svoju bahatost. Tako to uvijek bude.
I mislila sam da sam nešto naučila, da me neke stvari ne mogu više dirati, jer sam se opekla, ali onda zapravo shvatim da me diraju.
Negdje sam putem naučila biti čovjek. Promisliti prije nego nekoga uvrijedim, ne raditi drugome što ne želim da meni rade.
I ne mogu, apsolutno ne mogu shvatiti ljude.
Zapravo ne mogu shvatiti potrebu da sude. Svemu i svakome.
Znali pravu istinu ili ne znali. I onda još očekuju od onog kog osuđuju da im se dokazuje, da "spere ljagu sa sebe" a ljaga ni ne postoji.
Koji teatar apsurda.
Ne družim se puno.
Dosta sam se otuđila, netko bi sa strane mogao reći da sam totalno asocijalna, ali...
Svaki put kad se otvorim nekome, počnem graditi nešto, dobijem trisku posred face.
Svaki put ispadnem kriva za nešto.
Kriva za tuđe mišljenje o sebi.
I onda mi je draže ovako, znati na čemu sam i kome mogu pokucati na vrata i donijeti čokoladu, kome ne... jer jednostavno nije vrijedno truda.
Ako ti pokažem tko sam i otvorim ti vrata, pustim te u svoj život i u svoj svijet, onda me sudi po onome što jesam, ne po onome što čuješ.
Jer u protivnom... nisi ništa bolji od onih koji lapradju a ne znaju.
A ja nisam ni svetica, ni pačenica, zapravo sam the bitch, kad me netko zasiječe.
Zapravo tek tada mogu pokazati zube, pa zatim laprdaj...
Kaže moja mati, koja me svojedobno svakako znala okarakterizirati, a ništa od tog nije bilo lijepo:
"Pusti selo neka priča."
I puštam ja. Nekad mi se čini da puštam i previše. Šutim i previše.
Ali dođe ti neki trenutak u životu kad poželiš mijenjati stvari. Ne ljude, jer njih ne možeš mijenjati, ali situacije, da.
Dođe ti da ne okreneš glavu na drugu stranu, već da odeš na ta i ta vrata, pokucaš i odbrusiš u facu:
"Čuj ako imaš neki problem sa mnom, misliš da si nešto čuo - čula, onda ajde to sad fino reci meni - u facu. Nemoj mi slati poruke po drugima, koji su meni bliski."
Ne volim pizde od ljudi. I ja sam bila pizduljak koji se bojao reći i reagirati. Ako imaš nešto za prosrati o nekome, onda daj, hrabro toj osobi u facu. Nemoj se igrati uvrijeđene frajle i poštanskih kurira.
Ali ne, ljudi to ne rade tako. Kad im nešto daš, svoje vrijeme, svoju pomoć, svoju blizinu, prostor i sebe kao osobu, pomisle da te posjeduju. Uzmu si pravo osuđivati te i prosuđivati. Uzmu si pravo oklevetati te, čim okreneš leđa.
I onda ti još cinički drugi dan, dok prolaze mimo tvoje kuće kažu: "Dobro jutro suseda, kaj buš danas kuhala?"