Zašto? Jednom mi je netko rekao da, kad neznaš što bi rekao, a osjećaš da si prepun svega, najbolje je počet pisat,a ruka će sama nastavit. Bitno je početi, pustiti...ruka će sama nastaviti. Moj prvi pravi post je počeo pomalo melankolično,ali to je stanje u kojem sam sada.. Začudo, ne bih rekla da sam usamljena, zapravo neznam jesam li, ali znam da vjerojatno nebih trebala biti. Možda je problem u tome što često zastajem, umjesto da se ne osvrćem...može li život ikada biti toliko dobar da se nebi morali osvrtati? Je li ima u preispitivanju samih sebe ičeg dobrog,zapravo? Zašto se čovjek uopće dovodi u situaciju da se mora preispitivati? Valjda zato da bi korigirao sto ne valja, jer je nesavršen. Ili možda jer ga je natjeralo nezadovoljstvo sobom. Nažalost, ni ja neznam točno što je potaknulo moje preispitivanje. Vjerojatno, nezadovoljstvo sobom, a ne neki gorući problem u meni ili oko mene na koji mogu utjecati. Znala bi da je tako. Zašto se čovjek nebi preispitivao svakodnevno, i uveo to kao neki dnevni ritual, poput pranja zubi ili peglanja veša za posal,ili tako nešto? Sigurna sam da bi se spriječile mnoge zbunjujuće, često i mučne situacije...
I tako...Koliko će trajati ovakvo stanje,raspoloženje,sa tim i moje preispitivanje, s čime će završiti? Hoće li mi pažnju odvući nešto izazovno, primamljivo i nezahtjevno?
Ma dala bi sve, ošišala bi kosu samo da mogu pronać jednu osobu, ili ona mene, koja će mi reći da razumije ovo što govorim...zašto me muče ovakve stvari? Nebi trebale, ta ja sam...u redu ko osoba,nisam ni ružna, čemu nezadovoljstvo..? Stvari su najbolje što u ovom trenutku mogu biti...balansiram nekako između svega. Hoće li ovo stanje otići samo od sebe? Hoće li mi netko reći da je ovo samo rezultat trenutnog bućkuriša kemikalija u mom mozgu,da se neka strpim? Možda biometeorološka prognoza ne štima? Ma nije, ma premlada sam...možda da prekontroliram hormone?
Možda je ovaj članak samo loš pokušaj, da raščlanim ovo i nađem.......
Našla sam kvar. Našla sam što me muči. Nezadovoljna sam što sam nesavršena. No da i nekim slučajem jesam...ne, ne, to je nemoguće, ne u ovom životu. Ne na planeti Zemlji.. I ja ovo obožavam. Obožavam boleštine u svojoj glavi...i one daju mom životu sok...a znamo da samo na vlažnom tlu nešto može proklijati, i stvari mogu cvjetati...;)) I zato...dobro je u glavi imat nešto čorbe...nešto uvijek može da se otkrije.
E da, i treba čovjek cijenit vremena, tj. trenutke kad se fizički osjeća dobro, kad ga ništa ne boli. Tad nas nešto najčešće počne smetat.. ;)
Post je objavljen 22.03.2010. u 21:37 sati.